Glas naroda

184

управу. Та управа зваће се епархијски школски одбор. Како без ваљане школе нема добра народу тако исто неће бити ни ваљане школе ако не буде и добра епархијска одбора школска. Па и за то, и не и за то, него баш због тога не дремајмо, него будимо на опрезу, не жалимо ни труда ни времена него дођимо на епархијску скупштину.

СРПСИИ С8АТ6ВИ, (Наставак.) Да наставимо, де смо стали. Иређимо преко тога, што се о прстену или јабуци чини, па ћемо доки на цраву свадбу. У очи свадбе иските сестре или снаје коња једнога. Покрију га свега свилом и кадивом. Покрију га шарени килимови, а на ове повешају мараме и пешкире. Не види се ни главе ни ногу. Нек се знаде чији се момак жени. Брат и.ди други рођак ђувегин узјаше на њега. И он је искиКен, што се боље могло. У једну руку даду М У УЗД.У? У ДРУ Г У Ч У Т УРУ- Слика је лепа. особито ако је јахач стасит а коњ поносит. Мало је и старих , ко не ке истрчати на сокак па реки: да лепа кољаника, али за тим можда и узданути, што га је обишао, а домакин постарао се, _да их што .маи.е .улдаиу . те је коњаник заредио од куке до куке. Пола је села сазвано рано. Коњаник је реко, да су сви на окупу, кад се зора с даном а девојка с мајком дели, и милина ти је погледати, пуна авлија кола, кола пуна девојака и момака, а поред сваки кола по два коњаника, све се накитило и развеселило: сви часи добри ови најбољи. Али куму се прохтело, да код кола још једну попије, па још једну и још једну. На кума угледају се и други и од лепа весеља, век се прелази у пијанку, те девојке, које не пију морају да опомињу кума: наше је куме врете, да путујемо. Али кум још никако, да се креке, те век и свекрве морају да их журе: заран, куме, заран стари свате. У песми тој у тим лепим питомим речма казују свекрве бекрији куму ово : Та жури се ждеро једна, полази накеш и тамо, шта кеш локати, а кад додаду : зарано нам снаху доведите , ту му веле: немој, да заседнеш код пријатеља па да се не крекеш док те не истерају, док им и последњу кап не извучеш, него пођи за времена, да те нок ие ухвати. Али кума никако дики иза астала. И момкове и девојачке енђебуле век су промукле певајуки: нате је куте време, да лутујемо. Бек сеикодкуке: „забринула момкова мајка, што

јој сина са сватови нема, па излази сваки час на поље и слуша чује ли се сватовски глас, али кум још једнако нагшја, а сватови му вичу: амин, пије кум вина и одобравају шта ради. Вечерњача је далеко одекочила, кад се чу песма: сватови еелу језде, село весело. Село је весело, али сватовима није богме свима до весеља. У мраку изврнула су се кола једна ујендек, па најлепшој девојци скрхала руку. Друга се двоја утркивала, па натрчала на трека, те јединца у мајке рудом убила. Читав покор, песма и плач, подвик и запевка све се то измешало. Благо нама ево нашег кума, пева младожењина мати, а друга га проклиње: Бог га убио, тога твога кума. Те прве ноки стишају се сватови којекако. Уморени од пута вечерају само, па понајвише разиђу се сваки својој куки на нокиште; али за то ке тек сутра као што ваља: терати кера, сутра је лрава кумовска част. Сутра на вече је велико весеље. Свирац, што гаднију реч изабере, кад чији краваљ приказују, тим се векма сватовима допада. Ништа то не смета, што ту има деце од 8 до 12 година. Па после краваља тек постају гадне бљувотине, ту се игра „корњаче," ту се на лебрњем иенџеру прави „сувача" ту се прави „мртвац," и т. д. то пред лудом децом. Ако се век не може на дану , кад ее иде по девојку, бити без енђебула; али у вече у сватове никад не би девојке ни децу пуштао. Па не би ни то допуштао , да момци и девојке на коли једно другом у крилу седе. Људи нису жито или зоб, да се као снопље једно на друго натоваре, него ако нема доста места, да једно поред другог седну, нека се и не пењу на кола. После по ноки, кад је полак памети поиијено, вск је сва соба измолована са пламеном од свеке и ту су намоловане прилике, да мора доки попа, кад се закрече, да водицу освети. (СврпшЕе се.)

ИЗ ИСТОРИЈЕ. Срби лод владаоцима од лозе Немањинс. Краљ Владислав. 1234—1240. Кад србска властела одустану од 1'адослава, поста србски краљ његов брат Владнслав, другн син св. првовенчаног краља, па и њега краљевском круном венча св. Сава. Владислав се одма у почетку своје владе старао, да се измири с Дубровником, с којим је био узавади, с тога, што су Дубровчани примиликсеби