Glas naroda

60

лестини и сад гроздова од седамнајст Фуната. На јужном обронку Ливанске горе нашао се један чокот који је тридесет стона висок и његове гране чиниле су ејеницу, која је дугачка педесет стопа и толико широка. Из светога писма знамо, да се у старој Палестини највише радило око винограда и да је грозд главни благослов био „обФтоване земље." Мир, радост, срећу нијеси могао веЕу зажелити Јуди, него кад си казао. „Да Бог да још дуго пио вина или да Бог да још дуго сједио под својијем ;лозником". А пуно благослова обећање, што Јуди у дио паде, није се могло снажније реЕи, него што је ово: „Веже. за чокотмагаре своје, и за племениту лозу младе магарице своЈе, у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грож^а. Очи му се црвене од вина и зуби бијеле од млијека. (књнга Мојсијева I. 49.) Карљеви израилски имали су своје винограде, које су са највећом бригом надгледали. Над подрумом имали су они своје чиновнике. Вемља Палестина је бреговита а при том има топлу и благу климу, што све чини, те је гродфе врло слатко и љупко; те још и сад не могуседоста нахвалити путници, који су добро примљени били у манастиру у Јерисалиму, онога вина у светој земљи, што чело разведрава и срце весели. Кад је то тако, онда није чудо, мто чокот у приповјеткама и причама чивутске књижевности као и у причама и обећањима пророчким велику улогу игра. Поглавито се народ израилски испоређује са чокотом иливиноградом. „Из Мисира си пренио чокот, изагнао народе, и посадио га. Открчио си за њ, и он пусти жиле, и заузе сву земљу. Горе се покрише његовијем сјеном, и лозе су му кедри Божији. Пустио је лозе своје до мора и огранке своје до ријеке". (пс. 80.) Винограде су садили не само на бреговимаибрежуљциманего и наплодним равницама. А да би винограде одлисица, коза и од других животиња сачували, то су их ограђивали плотомили каменитијем платном са караулама, у којиЈем пудари живљаху или баш и саме газде али онда беху те карауле удешене као теФеричи. Такође било је слободно сваком путнику изабрати гроздова колико је хтио да се поткријепи, само није смио у буре меЕати и кући носити. Где је грозду права отаџбина не зна се. Налази у средњим крајевима Азије, у северној Америци, гдје расте свуда дивља лоза; и у Грчкој, Италији, и јужној Француској расте дивље грожђе. У крајевима око Кавказа, Арарата и Тавра расту чокоти тако бујно да има читавијех великих шума од њих и становници тијех крајева ране се од грожђа а никаква труда не улажу око чокота. А и долина око ријеке Мисисипа у Сјеверној Америциванредно је богатадивљим вином и особитијем за јело грожђем. Лозе винове пужају се ту до врхова највећих дрвета, спуштају

се доле на земљу, па се опет горе дижу уз дрво хватајуБи се стржајама. Таку је снагу и таки благослов дао творац виновој лози. Преложио еа њеначкога у српски језик Јован Живановић

ОВЕТСКА ЖЗЛОЖБА У БЕЧУ. У данашње напредно доба вредно је хватати рачун колико је цео свет урадио за свој умаи и материјални напредак, и колико му је јошостало да ради ида уради. Ко хоће да ухвати тај грдни рачун, тај треба да се отисне са свога прага у бели свет, требада про^е од истока до запада, од севере до југа, све земље и градове, треба да свуда отвори очи и да испитује и разгледа, докле је свет дошао у разним гранама знања, како је та знања применио у свом животу, па колико је отуд духом ојачао,снагом привредио? Ко би то све хгео да сазна, тај би морао до века путовати. Морао би бити човек богат да подмири све трошкове тога пута, морао би бити човек који знаде немушти језик, да може да говори са свима разним народима. Има људи који су тако радознали, па путују по целом свету, алтихјемало Већина је задовољна кад узме какву корисну књигу у руку, па из ње чита шта су други људи по свету вирали, сазнали, забележили и описали. Ал давно је речено да боље виде своје очи него туЈе. Кад ја на прилику хоћу да видим шта је ова кућа, у којој је велика задруга, за се и за друге разним радом урадила, а ја ћу ти лепо изабрати једнозгодно место, па ћу ту да поређам прво шта су жене идевојке одгајале у башти и на њиви, шта су опреле, откале, шта су произвеле за домаћи потрошак, шта ли за продају. Ва тим ћу позвати ораче икопачеда изнесу и они своју муку. Ако је који у кући водио бригу о стоци, о винограду, о шуми, позваћу и њега да и он покаже око чега се трудио. Кад скупим све што је та кућа урадила и израдила на гомилу а ја ћу то онда лепо да поређам и да изложим једно на прама другом. Кад сам приредио тудомаћу изл о ж б у, онда могу јасно и на тенане да разгледим, шта је та кућа нроизвела, шта вреди то што јепроизвела, јели произвела онолико колико јојтреба, јели онако као што ваља — једном речи та изложбамије огледало рада те куће. Кад бикојиетранац хтео да позна ту кућу а ја би га довео тој изложби и рекао бих му: „Ето ти рад те куће па сад суди!" А тај ту5 човек знаде, да се човек не суди по речи него по делу, па би из рада, из де^га те куће судио, колико је та кућа напредна и берићетна. Кад би сви раденици што у једном месту раде, било да раде главом било руком, прибради оно што су израдили на једно место и изложили сваком на разглед, онда би то била мештанска изложба. Кад би то учинили сви радници Једне жупаније он-