Glas naroda

413

Још би било много, много других, разнихпитања и лредмета; за сада само још нешто. Није довољно да се држе ваљани стари обичаји, није, напослетку, довољно да само уљубави и слоги живимо; ваља понајпре сви у љубави сложно и да радимо. Иаш је век, вел напредовања; данас се на све стране дивскнм корацима корача у напред у свакој струци заната и знања, нигде се не застаје. А то све зато, јер се знаде, да без тога нема права живота. То данас сваки народ чини — сваки народ р а д и данас. А који не би хтео или који би био неспособан, тај Бе бити првгажен, потиштен; еахраниБе га његов нерад и неспособност, а над његовим гробом /здигнуЕе се који раден, спосоОан народ. — Ако дакле хоБемо и ми да живимо истински, ако хоЕемо да нас не потисну, да непаднемо у вечан заборав, онда морамо радити, радити са свом снагом иу свакој прилици. Код нас има способности за сваку струку: за сваки занат, за сваку вештину, за свако знање; па кад опет при свем том неби радили,неби хтели радити, онда би показали, да је штета што смо идосадаживели.Радњаи опет радња — тонек је лозинка! То смо хтели да речемо читаоцима — а преко њих сваком Србину на тај дан. Дакле — чувајмо свој образ, своју чедност, живимо сложно и у љубави, радимо непрестанце — то су речи које довикујемо на БожиЕ нашим читаоцима, уз ! то још желимо: много лета се поздрављали са Дри стос се роди — ваистину се роди!" А. В. ГМ>

СЛЖЕЕ ИЗ ЦРНОГОРСЕОГ ЖИВОТА. Написао Гавра ПешиЂ. (Свршетак). Пре него што ти започнем причати о мом сутрашњем раду и забави, рад сам те мили читаочемало боље упознати са врлим војводом Попа Ристом БошковиЕем. Онје из племените породице БошковиЕа, која се после породице ПетровиЕа за најотличнију сматра. ВеЕина БошковиЕа станује на орији Луки, а ту станује и наш војвода. КуЕа му је лепо саграђона а у куЕи му је пристојно намештено. Он је човек око 58 година, повисока сувоњава стаса. Свагда добро разположен, те стога је и пријатан у друштву. Кад год је на Цетиње долазио, свагда се меру нама бавно, веселиопа и више весели часова провео. Много нас је пута са његови неизцрпими причама ипјевањем нуз гусле, позабавио. — Што се јавног његовог живота тиче, толико кавати имам: да је са свога поштења, уљудности и правичности у опште код народа обљубљен, а и као војвода меру првима стоји. Осим војводе сви се готово БошковиЕи налазе које у државној, које у књежевој служби. Између тих имам напоменути БајуБо-

шковиЕа као отличног јунака Црне Горе, који сееад у Морачи као срески начелник налази. ВеЕ у пет сахата у јутру све је за испит справно било, деца су са својим родитељима издолазила била, и само искаху да се испит одпочне. У швст сахата одпочнем испит, на ком осим војводе Ристе и проте БошковиЕа као управитеља и други главара присуствоваше испиту преко 40 дечији родитеља. И ова ме је школа јако обрадовала. Децасу безразлике добро одговарала, а особито ми се допало лепо чисто и читко писање, којом се ова школа од досадањи одликоваше. Ерисутни родитељи топили су се милинама, слушајуЕи милу децу како слободно и тачно на сва питања одговарају; због чега благосиљаше господара као добротвора свога. У једансахат завршим испит, и пошто сам са неколико речи децу школску распустио останем мало у школи са главарима. Ту између осталих узе реч један од главара наводеЕи. како су они цео свој век у непрекидном ратовању провели, и како сееамо о том стараху да душмана од граница својих одбиЈу, а о другом чему ваистину божу а ма ни обера. — Оад хвдла богу и господару, е сад је код нас као и у осталом свијету, сад имамо школе, сад наша деца знаду штити књигу, знаду се богу молити, а ми као и осгали брави незнавасмо ништа осим гонитн душмана. Ема ко Ее као господар? Он је све то уредио, он се једини као добар отац стара, за нас — зато нека му Бег да здравља идуг живот, те да под владом његовом раширимо наше границе. — Сад се зачу као из једног грла „боже дајму здравље." Сад јошт мало па се веЕина разИре евојим куЕама а нае неколико остасмо код наша ваљана учнтеља Попа Филипа на обеду, који нас својски угости. За обедом будем позват од војводе да иза^ем к њему на хан, на ону страну реке, пак Еемо вели тамо вечератии провеселити се. Ја дадем реч да Еу доБи. Војвода још мало поседи, и затимузеде са собом учи'1ељева оца честита старину попа Максима и одоше управ хану дасе за вечеру побрину.Око четир сахата кренем и ја са учитељем, старим протом и мојим момком хану војводином, и дођоемо на реку Вету. Ту морадосмо мало причекати јер чуна небеше, на којем би се на ону страну превезли, војвода га је са поп Максимом отерао, да коју пастрму у реци на|>е. — Није дуго трајало ал ево ти наши рибара који се са образом ипуномсреЕом нама приближивах^. — Две лепе пастрме савише други риба беху у чуну. Сад седосмо у чун и с њима пре$осмо на ону страну. Тамо се веЕ око вечере радило. Ханџија је веЕ заклао јагње и натакао на ражањ, и тек чека да се ватра разгоре те да га пеЕи започне. Сад војвода привати се рибе, која у једиом тренутку очишЕена беше. Милинајепогледати биловелики онај огањ пред ханом поредкојег надрвеном ражњу стајаше пециво. Сад се настави и котао са рибом, а и роштили нису изостали. На њима