Glas naroda

БРОЈ 17.

Пзлази сваке ледеље па читавом табаку. Доппси шиљу се уредшшхтву, а нретп.тата и огласи А. Пајевићу у II. Сад.

У НОВОМЕ САДУ, 29. А11РИЛ1 1874.

ГОДИНА IV.

ГЈАС НАРОДА.

Цена је листу: па годину 3 «ор. на осаа месеци . . 2 . па четпр месецг . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. ЗА ОГ.ТАСЕ ПЛАБА СЕ 5 Н01ЈЧ. ОД СВАКЕ БГСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖНГ СВАКИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗИАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГ.ТАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШНЕ И.1И У ШТО ВЕБЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

НАШ ОПШТИНСЕИ ЖИВОТ.

II Као год што сваки појав у друштвеном животу човековом бива сложиим утицањем више разних узрока: тако се и томе, што је наш онштински живот закржљавио, имаде приписати више разних узрока. И ако би истраживање свих тих р&зних узрока био врло занимљив и благодаран посао, штак се неђемо упустнти у потпуно истраживање њихово једно ради ограничености иростора, а друго. што би то можда у неко.тико сметало цели, ради којеове реткенишемо. ОграничиЕемо се дакле само на главније чиниоце, који, као исвугде, тако и код нас, утичу на оиштински живот. Најглавнији чини.тац, од кога зависи друштвени развитак човеков у опште, а по томе и развитак општииског живота. без сваке је сулње човеков умни развитак. Што је човек умноразвијенији, т. ј. што човек својим умом види даље и јасније, што боље и лакше разликује ствар од ствари, појав од појава; тим више и тачније размишља о себи самом, о људима у оиште и о целом свету. Са свим је наравно да се човек ири томе задржава понајвише на себи самом; на то га упућује природна тежња да себе одржи. Размишљајући пак о себи у хатар свога одржања, истражује човек начин. како Пе се не само лакше и нзвесније одржати, него како ће ири том и срећан, задовољан бити. Ова тежња укорењена је у човеку тако јако, да је не можеш из-а-њ истргнути, а да га љуто не оштетиш. Та природна тежња за одржањем и задовољством, то је она реч, што се тако често чује и из сриских уста, и која се увек с презрењем изговара, — то је егојизам, себичност. Човек дакле размишља о себи из себичности. Нека нико не мисли, да је човек стао у друштво, да је створио државе и у држави разне установе тек случајно. Истина је, човек је животиња, која воли друштво нсто тако, као гдекоје животињске иородице, н. ир. мрави. Али кад би човек живео у друштву само за то, што га на то гони друшвено осећање.неби се човеково друштво

ни у длаку разликовало од друштва животињског. Друштвени живот његов не би се ни када променио, него би вазда, као штоје то случај код животиња, остаоисти. Тобипосве спречи.то развитакчовеков, који је јасан као сунце. Ако је дакле човек у нрви мах, док још беше на врло ниском ступњу умиога развитка, тако да разлика измеру његове умне снаге и умне снаге најразвијенијих животиња не беше бог зна колика, стао у друштво, што га је на то гонило просто животнњско друштвено осећање: то је од тога животињског друштва човековог тек онда постало право ч о в е к о в о д р у ш т в о, кад се човек толико умно развио, да је почео увиђати потребу друштва ради користи, коју од друштва добија. Какве ли су користи, што их човек/ друштво пружа, то је барем у главноме сваком јасно. Ми знамо, да их имаде, који кажу, да друштвени живот одводи човека од природе, да је човек у друштву омекнуо, да му је снагамалаксалаи дадруштво човеку толико недаје, ко.тико му узима. Но шта то доказује? Да ли повратак у пређашње стање? Не! Ако, као што и сами држимо, већина људи у друшгву није среПна и то ради кривнце самога друштва, које би свакога имало усрећити, ако човекова снага у другатву малаксава, ако га једе многа рра, које у природном животу човековом нема, томе је крив само начин, на који је друштво склоиљено. Сва тежња имала би се по томе свести на промену начина .склопа друштвеног, ини на шта више. Али да друштво пружа користи човеку, да му може обезбедити личну сигурност и слободу, да му даде средства, да лако набави што мује за живот потребио, да му пружа уживање, да му оплемени нарав и осећање, да га развије умно, једном речи, да му обезбеди природна ирава његова; може бити само под овим главним условом: да се