Glas naroda

БРОЈ 19.

У НОВОМЕ САДУ, 12. МЛЈА 1874.

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредништву , а претплата и огласи А. ПајевиЂуу Н. Сад.

ГЈАС НАРОДА.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам месеци . . 2 . на четир месеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

за огласе 11лава се 5 новч. од сваке врсте и 30 н01!ч. за жиг сваки иут. цене су знатно ниже за оне огласе, који што чепше или У и1то вевем обиму излазе у овом листу.

САМРТН1К И М Р Т В А Ц.

Лена ова реч није нам увек на уму. Ј нае се у велико греши свугде, где год је болесника на умору. а мртвац је 110 нашим обичајима и назорима са свим нешто друго, него за што га здрави разум држи. Те навике око самртника и обичаји наши око мртваца често су штетни и по нас и по онога. што умире. Докле то може да до1;е, видећете из овога, што вам будем рекао. Ко воли да умре? — I [111:0, ако му је здрав мозак. — Еоме је ,!ако умрети? Никоме, па баш ни ономр , који рекао бих „заспи, иа се и не пробуди." Ако у самртну часу и није увек права, велика бола, а оно нас боли, што морако да оставимо г вај красни „бели" свет. што за собом остављамо можда самохрану ситну дечицу, што се на веки растајемо од онога. за што нам јесрценрирасло. Еолика је туга, колики је бол за животом у ово неколико речи нашега Бранка РадичевиВа : „Збогом житку , мој нрелепи санче, Збогом воро. збогом бели данче. Збогом свете, некадањи р а ј у. Ја сад морам другом пћп крају." Овако је песник јадао, кад је држао, да Ее умрети. Срцему је пуцало у грудима за животом, па као да је самом крвљу из срца нисао ову тугу. А није извесно знао. да Ве умрети: иадао се, као и сваки болник. Еолика би тугабилаонда, да није те наде, да сваки бо.1есник извесно чека смрт своју. Ова лепа нада крепи болесника. Већ угашено око запламти животом, а самртне муке и страх мину га. кад још номишља на здравље и свет. Паи ми. што смо око њега, са свим му друкче изгледамо, кад се надамо у исцељење његово. Негујемо га и лебдимо око њега. као што нам разум каже, а не

„Свлјетом се вал.а разабрати. Своју жалост ваља прегорјети, Ко се роди. свак Ке умријети Неко прије. а неко послнје; Нег' се ваља у јад разабрати И чел.ацу своју утјешити." Народна песма. збунимо се и не губимо главе. као што би се смели од туге и јадања. Ео може то за јамачно рећи, хоће ли болесник преболети? Докле је душе. дотле је и наде; а најбистрије око, најученији лекари често се преваре. Па на што онда туговање пре времена? Башто плашити болесник а, а б у н и т и с е б е. кад ће остати времена и за нлач? Ако је доиста за смрт, нусти га да бар мирно умре; не множи му туге. н • јачај му бола. Еад већ срцу не можеш да одолиш, а ти се изјадај после, онда бар имаш пута. Помисли, да је тешко умрети! Код нас се у томе много греига. Сила је нрилика. где наш народ и у лакшој болести изгуби главу, те болесиик са страха од смрти, сабеспутне неге и навике. малакше, па и угине. Већ с почетка болести наш народ веома ило ради. Ако није доколан, да иде по врачару ил' бајалицу, или ако му то не номогне, напусти болесника са свим. Има ли више деце, па се разболи које на смрт, рећи ће хладно: „кад дете умре, то је човеку нсто, као кад рена једе: очи засузе, ал' стомаку је боље." Ретко ће звати лекара; у нрви мах и зими никада, а носле само онда, ако му подуже болује које чељаде, што га нужно треба око летине. Не ће да промисли, колико вреди живот човечји, не уме да ирорачуна да и оно сићујнно дете може да одрасте, те да буде храна и обрана кућевна, да и жена. што није затежак носао, ра!)а посленике, уређује кућу, негује децу. Је ли болест отела мах, е ондаје текбезглаве. Жене плачу и лелечу око болесника, а суродица и комшилук хајд' тамо као на водицу. Болесник се запиткује, цмака и узнемирује. Сваки жали, нико не теши. Ако која бака баш и хоће да каже што