Glas naroda

БРОЈ 20.

У НОВОМЕ САДУ, 19. МАЈА 1874.

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредништву , а претплата и огдаси А, ПајевиЂу у Н. Сад.

ГШ НАРОДА.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам месеци . . 2 и на четир месеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. ЗД ОГЛАСЕ НЛАћА СЕ 5 НОВЧ. ОД СВАЕЕ БРСТЕ И 30 Н01!Ч. ЗА ЖНГ СВАКИ ИУТ. ЦЕИЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ. КОЈИ ШТО ЧЕШПЕ ИЛИ У ШТО ВЕћЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

САМРТНИК И М Р Т В А Д.

II.

Рекао еам, да наш народ беспослицом н лудим обичајима губи златно време око болесника, а тешта му последње часове. Чисга вера у бога крепи истина сваку добру хришђанску душу. ал' та вера у нас није те врсте. Еод нас је вера баш права чиста невера. Па шта онда лажемо сами себи и богу? Што нризивл,емо бога у помоћ свештениковом молитвом, кад не верујемо у снагу јој, већ нитамо попу: „Како је нрво слово у молитви, ил' ирно ил' црвено?" те од тога изгледамо смрт или живот? Што „свештамо масла," кад живот болесников и тако не зависи од „божје воље", већ од тога, да ли је кокошка закукурикала, да ли је пас заурлао, да ли је пона у путу срео пуна или празна кола? Што мучимо самртника у невреме, да се причешћем мири с оним, у којега доиста ни он, ни ми не верујемо. Нл' је вера само на језику? Делом и обичајима верујемо у ђаволе, вештице, зле духове и све што је противно богу, па хоћелито коме помоћи? „Нема смрти без суђена данка", веле наши. То је до некле истина. Али суЈнлги данак није случај; то је рок. што је човеку определила његова сопствена природа, његово стање. његова занимање и све што на њ утиче. Отклањати зле утицаје од човечјег живота и чувати га од опасносш, то је задаћа лекарева. Он знаде нашу природу, па помаже иоремећеном поретку у њој. Не иде ли то лековима, што се внде, а он ће тешка болника окрепити самим лепим речима. Утеха је из његових уста најнеодољивија, а нада, што је он даје најбоље разгрева охладнелу крв. Нестане ли наде и у њега, то болесник не ће опазити. Лекар ће га знати утешити и охрабритн све до права самртна часа. Па и муке у издисању не ће осетити као самртне муке, него као болове од болести. Он ће издахнути и немислећи на смрт. А колпко је то лакше, него умирати толико пута, тако рећи са сваким јауком суродице. II код несвесна болесника знаИе лекар најбољи

пут. Он ће нас храбрити и тешити мудрим речима и наредбама, док ваља, помоћи тражити. Ми смо чисто сигурнији крај њега, и разум нам се врати, кад нас он поучи. Није више оне забуне и све што радимо по његовом савету, иде на добро. Па баш ако нам и рече страгану реч, да није помоћи, опет смо некако мирнији и готовији, него каднасснађе несрећа иола у јаду, <а иола у нади. Видите дакле, да је уз самртннка и тешка болесника свакако најнужнији лекар. Свеједруго од мање вредности, а гдешто и на штету, и ми страхотно грешимо, кад напустимо болесника, ослањајући се на „судбину", на „вољу божју" или на случај. „Судбина" је пород прошлости наше. ми је до некле можемо сами створити; „воља божја" је у закону његовом и он је никад не мења; ал' нама је дао снагу, да тим законима владамо; случаја нема, јер све има свога узрока. Где баш нема лекара, или кад лекар не може бити уз самртника, ваља да је уз њега савесна, паметна, чиста нудиља, ал' никако као у нас чопор брбљавих жентурина. Сваки болесник хоће мира, и гдекоји је тако осетљив, да га и најмањи шушањ узнемири. Замислите сада крај таког болника десетак баба са калопером, босиљком и мајкином душицом у руци, а из брбљавих уста поред задаха од укварених зуба н болесних деснп, од бела и црна лука, најлуђе приповетке о смрти, о предсказивању, па онда њихов плач и јадање за покојницима! Та то је грозно! При самом издисању зачне се у нас нонајвећма дерати. Сви се слегну у собу, где је самртник и натичу се, ко ће јаче запевати, ко ли ће га више иута пољубити. Често се тако деру и тако љубе, да потресу још једном пола мртве живце болесникове, те још осећају. Самртник отвори очи. прозбори штогод, па онда по другн пут издише. Ко је видео умирати, мора да призна, е то није лако. Па зар лудоријом нашом да пробудимо самртника из мира, кад је већ био преболео и препатио?