Glas naroda

157

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

3 А Н А Т Е (Наста! Ето, то је оно злато у занату! Али нам оно не нада у уста као нечене шеве. него се мора, као и све што је добро у свету, с муком и с трудом стећи. А да оно вреди. да се унотреби за њ најј виша снага, да бисмо га само задобили. за то смо само и узели у руке перо. да вам коју речемо о томе. Ко је и сам учесник у чему. ко се и самзанима чиме, тај скоро у век налази у своме положају више тамних страна, него онај. који је само као гледалац. Таквом ће гледаоцу из са свим противна узрока светлије стране тим јаче упасти у очи. II ми сами неможемо рећи, да немају ту никакве тамне стране. Ми знамо врло добро, колико беде и сиротиње има у вашем кругу; јер ми знамо. како се занатлије мораЈу да боре с удруженим ; капиталистама, ми то видимо у томе. што ви силом хоћете, да остану старе цоховске нрилике у истој оној сили. као што су некада биле за наших старијих. Нооскудицау капиталима није баш нај! већа сметња вашем напретку. „Злато заната" се добија исто тако умним. као и новчаним капиталом. У ч) дноватом времену живимо ми; јер овај је век време такмења међу појединим народима, време дара и с тога велико време. У њему се све баца на страну, што личи нашем Китајцу, о коме беше речи с иочетка у овоме саставку. Немилостиво се оно „нлете котац к'о што му и отац" казни животом самим, а на иротив онај ће скочити у вис, који има очи да види, има уши да чује, у опште коме су свих пет чула свугде и у свако доба у приправности, који сам измишљава, изналази, који својих нет чула као пет пипака опружи у свет, да му опина било, да види где недостаје чега, где се може што боље да уради, где се може што јевтиније да изради. Не говори се бадава о добу учења. о добу путовања и од добу рада (мајсаорисања). Данао имамо прилике, да видимо колику огромну важност има то у свету, где надметање све више и више расте у свима приликама људскога живота. Но шта су обично године учења? Је ли то време, где млад човек може да удари темељ за читав свој век? Заиста, то су оне тек у ретким, веома ретким случајевима. Јер ако је шегрт више одређен за водоношу и да чисти улице и дворишта, више на то, да буде трчкало за мајсторицу и за мајстора, онда и не може бити говора о добу учења, јер то ће нам свак допустити, да се у тима дивним годинама, где с^ све тако брзо и ватрено схвата, скоро читаво време траћи у самим спо-

Н А У К А. к.) т редностима. Го су у неку руку схватиле и саме занатлије. Јер ако добро разумемо слободу обрта. то хоће и сами они, који допуштају ту слободу, да илак остану цехови, као неки надзор и судија над онима, који хоће да се ваде за мајсторе. То је на просто с тога. што се од таквих иште, да ј положе испит. Тиме се хоће ти да натерају, да уче и да се што боље иаште око својих ствари. А кад се у добу учења ништа не научи, онда нн доба путовања не доноси никакве вајде! Погледајте само децу. која у школи не научише из темеља прве почетке читања, писања, рачунања и т. д.. па ћете видети, да из тих не ће никад ништа бити, да ће за читав свој век остати шепртље. Тако и сви други. који не уче, када је доба учењу, не могу после никако да се швуку из шепртљарије. А шта би могло да буде од кал$е. који као шспртља нађе посла кад стотиненових мајстора? Усневаће само онда, ако кадар буде, да сам својом снагом надокнади оно, што је учитељ мајстор на њему пренебрегао. Иначе не. Али таквн дарови не падају с неба, него су и у занату само регке изнимке, као и свугде. Није дакле чудо, кад онај, који није толико даровит, остане и на даље оно, што је и до пре био, шепртља за навек, остане за навек онај Китајац, који слепо мора пристајати уз прегледалицу и пазнти на сваку закрпу. ако ће ијоле да сврши што. Да бисмо нотражили такав занатлук, није нам на жалост нужно, да путујемо чак у Китај. Наш свакидашњи живот даје нам прилике, да таквих ствари видимо у кући на улици више, него што бисмо на први мах и помислили. Већина ради, а не зна закона: ради само по стару калуну, но стару рецепту. Сапунџија н. пр. научио је од свог мајстора, овај опет од свог и т. д. Три до четири године требало је, док су научили, да по стару рецепту справе луг и да како тако скувају сапун. Што је наука и за њих урадила. испитујући својства елајина, стеарина, маргарина и других саставака у лоју, о томе они ништа и не сањају, не знају ни шта се хоће тима речима да каже. Свак ради даље по своме рецепту. и дотле иде све добро, док саставци остану исти. Само ако се мало што поремети, долази занатлија у највећу неприлику, па не зна ни сам, шта ће и како ће. За то мн >ги већ по кратком почетку полазе рачјим трагом. Други већ незна, шта да ради од једа, што не ће у гвозденом котлу да се ухвате на сапуну оне црне пруге, од којих сапун. као што