Glas naroda

БРОЈ 21. „Г I А С Н

исушен самртдик (а кагкад и једар) дуго не заудара. У таким случајима ни лекар не може зајамачно рећи да је самртник доистамртав (особито ако нема ниједнога од горе сноменутих знакова), увек ће морати игачекивати да прође 48 часова. Друго је ако је зараза, те ваља самртника одмах ив куће испратити. С тога се ио боље уређеним државама и у нанреднијим народима разгледа самртник исто као и болесник, и нико се не сахрани а да га лекар добро не прогледи и да не дочекају 48 часова. Иа и опет сечисто човек мора ужаснути.кад чује, дасе у Немачкој, где је толико лекара и где се строго држизакон, од хиљаду самртника закопају 16 живих. А како је онде, гденематолико лекара и где се после 20 па и после 15 часова одмахсахрањује? Како мора битиу нас, где лекари од куће пишу „самртни лист" или где их никакои нема а народ сахрањује кад му је воља, или кад се попу прохте? Закон о самртницима и у нас постоји; и но нашим крајевима разгледају мртваце, ал' како? Биће вам доста ако вам наведем један пример. Овако се у нас нишу самртни листови. па из тога судите, колико може вредити тај назор: Смртовни лист \ име: „1873. лета 19. августа" ® I сталиш: „у 9 Сати у вече умерлое" доба: „дете Стеван Петра" Ц родно место: „Павковића" Ј пребивалиште „у Мерлое одг Лаксира" 11 смрти: „Боловалое 6 Неделћа" мртвачког разгледа: „и Може Се саранити" I' укопа: „20. Августа у 4. сата" в ј смрти: у вече Е самт> Н. 20. Авхуста 1873 § , Насилне или изванредне смрти: „М. М.Визитатор" § ' Врст болести: „Лаксира" Опаске: „Мертвозорац М. М." Видите каки је несмисао у томе иисмену и колико је незнање. 11а од такога суда зависи, хоћемо ли I држати самртника за мртва и када ћемо га сахрањивати! Ти „мертвозорци" су обично сеоски бербери, сиромаси људи, па хоће каткад за полић ракије, за плећку, за чанак пасуља да изда таки „смртован лист" пре времена, пре 48 часова. Попа је од власти упућен, да мора одмах сахранити чим то каже „смртован лист". Упоредите све то сада са мртвачким надзором у Немачкој и са бројем, колико их се иоред свега тога живих сахрани, па ћете и сами увидети, да је куд камо више у нас оних. који су тек у гробу умрли. С тога се јамачно и прича у нас толико, да самртници устају из гроба, да се „преврну у гробу" да има вамиира, вукодлака, ведогоња и т. д. Све те приче породиле су се свакако од туда, што су мртваци

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

доиста устајали, по гробу л)пали и викали, па | по ново умрли. А помислите како је човеку, који јј се у гробу пробуди да опет умре! По овоме те најсаветније да уведемо у обичај сахрањиватисвојемртвацетек после 48 часова, и да их најпре лекар прегледи. Наравно да се од тога сме, а и треба одступити, кад је кака зараза, кад мртвац почне Јако ударати и кадлекар каже, да то сме бити. Где не ће народ да прими тај обичај онде ваља да свегатенство и власт људе упути. Самртнички назор нека се да у поуздане руке, а где то није могуће, нека се не одступа од закона за самртнике. Свегатеник се томе и сме и м о ж е иротивити. Погреб је у нас мала жалост, ал' велики трогаак. Ту је скуп сандук, ту велика звона, ту јеваиђеља, ту спровод по селу, ту свеће, ту рипиде и ђ а цњ ту силни попови и светина, гато се по даћама гоји и онија. Све је то особито у таком облику као гато је у нас неуиутно и недостојно нраве жалости. Права туга је тиха и мирна; не тражи сјаја и церемоније, а за самртлика је са свим све једно, ил' га огчасили малим или великим звоном, ил' га опојао један илидесет попова. Па ипак ја нисам томе баш са свим противан, јер је то некако знак љубави према покојнику; али само кад није на угатрб живима. Је ли паметно испрећи вола из плуга па дати за скуп сандук, за даћу и т. д. „Подушнице" су истина лен обичај ал' се и то кад нас претерује. Ми се можемо а и треба да се сетимо својих мртвих, и да се за њих молимо. То можемо сваки дан. а та молитва и то сећање јамачно је искреније него подушнице но гробљу и скупи парастоси и даћа. Четрдесетница. полугодишњица и годигањица когата газде силна новца и времена, а иза њихније мртвима спокоја дугае, већ живим беспосличарима и чанколизима пуна глава и трбуси. —Празновера при сахрањивању има доста. Ако се попа окрене, умреће још ко из породице, ако се са погреба свратиш утуђукућу,умрећеуњој когод и т. д. Свеје то без основа и вреди жолико и друге празновере. И дуго јадање и често полажење гроба није саветно. Човек се растужи, душа му болује, а душевна боља исто тако штети тело као и телесна. Па онда не може нигата да почне. .Те ли газдарица или газда. пође одмах кућа на опачке. Са честа излажења на гроб губи се и време и здравље. Најмудрије је: утегаи се оним лепим речима народне песме, гато сам их на челу споменуо. А пгга би нам и вајдило друкчије чинити? Човеккад умре, онне угине; он се само препороди; његова је смртваскрс друга нова живота; — човек је вечит. М. Ј. Батут.

1ва