Glas naroda

«87

„Г .1 А С И А Р 0 Д А."

није дел брака, и ако навика многу разлику изI глади. Што ми се чини најштетније по срећу и напредак, а јонг више по здравље и отхраљивања подмлатка, то је по гдекојим крајевима нашега народа онај обичај, да је момак много млађи од девојке, ил' девојка тако реКи дете спрам младожење свога, ■ дакле неприлике по годинама. Овоми сечини тако важно, да ми се не може на ино, а да, се код тога мало не задржим. У наших тежака по Срему, Бачкој, Банату, а јамачно још и но другим крајевима женемомкене толико, да он добије друга свога, колико, да кућа добије чељаде за теже послове. Према томе се и журе са женидбом, и бирају јаку, старију младу. „која може снопље вилама на воз набацати," „која може до сванућа тридесет хлебова умесити" и т. д. Момак јога нема ни 18 година, па често има.ју кубуре. да власт допусти тако младом момку женити се (мите попа. домина, кнеза), а девојка иретурила давно двадесет. Момак млад као роса, још неразвијен, кашто кржљав, слаб. неумешан, стиј| дан, а девојка „као град," здрава, једра, умешнија, разборитија. Ла шта је природна последица тога? Да у многим случајима не буде никако порода, да је нород кржљав, неразвијен, болестан, да се момак никако и не развије, да жена овлада мужем и кућом, да завија мужем какојој једраго, и да у таким приликама (особито кашње, кад жена већ оматори) никад није праве породичке среЕе и мира. А све да и није тога, опет је грднаштета, да млад човек узме много старију жену, а та је штета од таке важности, да би сама она довољна била, да нас увери. е је прилика но годинама један од најглавнијих услова и кућевној среВи и породичвом наиретку. Замислите себи момка од 17 до 18 година и девојку од 24—25 после иетна• јест година брачна живота. Дотле су ил' изродили мало порода ил' никако га и немају; она је сада четрдесет година, па како наше тежачке жене веома брзо увену, она се побабала иојаловила, а чо| век јој је сада тек у најбољој снази, у најбољем ј; добу, да рађа здраву дечицу. Еолико је ту изгубљено за нородицу и потомство, а кућа и домазлук ! губи тиме, што човека нигата не веже за кућу. Он лети „по сви зли небели" од казана до казана, од бирта до бирта, а жена опет на другу страну по врачарама, не били му гато уврачале. Мовек је овако пре времена ојаловио, а жена је опет пропустила најмање десетак својих родних година као девојка, кућа је изгубила љубав, слогу и заједницу ; између мужа и жене, и сав кућевни благослов, што уз то иде.

II код варошана је тога, ал' не толико и не тако. Варогаани и људи из вигаих сталежа нагаега народа, и.т мудрују дуго, па се не ће да жене, шГ се боје жене, деце, и велика трошка. па се не ће дотле да жене, док нису што стекли и кућу основали (баш као да није ириродније иобичније, да се с женом и кућа тече.) Оно мало што се на време ожени, ил' нађе себи прилику, ил' се ожени из хатара с неприликом. Сви други дочекају тридесету годину (а и више) па тек онда узимају девојчицу од 15—17 година. 'Го је опет противна ненрилика. Човек је изгубио толико и толико својих родних година у свакаком животу, кашто оболеоп ослабио. навикао се на неуредан живот, па сад хоће да усрећи младо девојче. Још се није доброни привикао на кућевни живот, а он већ оматорио. Жена у најлепшим својим годинама, а муж отромио, тражи тек само добра је.та и вина. Може ли ту бити кућевне и иородичке среће? Дакако да код варошана и имућнијих људи те разлике нису тако велике, а и немају толико уплива, јер код у.мућнија света држи се и човек и жена уз добар живот доста дуго. Ал' опет је момковање до 30—35 година врло велики непријатељ брачном и породичном животу, и ваљало би дато једном престане. „Ко се рано ожени и рано устане, не ће се кајати" веле наши. Где то баш није могуће онде Је главно, да се бира себи п р и л и к а, Момак од 30 година не треба да узима девојчицу од 15 година. За што се наши момци из виших сталежа тешко жене и дуго чекају рекао бих да су женске саме криве. Њихове навике и њихово образовање иде таком странпутицом, да се човек доиста мора побојати, да не ће срећан бити у брачном животу. А боме и оно. што сада жена од свога мужа за себе и своју децу иште, хоКе често човека да поплаши. Још бих имао да споменем овом приликом старце удовце и маторе удовичине, што се избезуме те узимају младе девојке и момке. То су доиста створења и без срца и без образа, За своју насладу жртвују не један, него више живота. Није доста, што сахране један млад живот, већ изроде с њиме у старим својим годинама на своју срамоту и ио ко.је дете. „Ератко главње, готови угарци, Позна ђеца. готове сироте" вели наша песма, а наука каже да из такога брака излази еијасет кљасте и болесне деце. Један немачки учен човек испитивао је ту ствар, па вели, да је из таког спаривања изашло доста