Glas naroda

БРОЈ 35.

У НОВОМЕ САДУ, 1. СЕПТЕМБРА 1874.

ГОДИНА IV.

Издази сваке недеље на читавом табаку. Претплата, огласи и дописи гааљу се уредништву „Глас Народа" у Н. Сад.

ГЈАС НАРОДА.

Цена је листу: на годииу 3 Фор. на осам меседи . . 2 » на четир лесеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ИРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ. ЗА ОГ.ХАСЕ ПЛАћЛ СЕ 5 НОВЧ. ОД СВАКЕ БРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖНГ СВАЕИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШВЕ ИЛИ У ШТО ВЕНЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

НРИЈАТЕЉИМА СВОЈИМ И „ГЛАСА НАРОДА."

Скорв ће бити три године дана како сам одустао од уреТјивања „Гласа народа". Што сам то учинио? На то могу сада само ово одговорити: тако је морало бити. За те три године служио сампоштено општини, чиј сам лебац јео; сиромах сам дошао у ту богату општину, гори враћам се натраг. Не тражим ни од ког признања за то; добро се данас у песак бележи а зло у камен реже; но то нека ми се бар не пориче: да са нријатељства општини стекао сам неиријатељства себи, и то ме изгони из општине. Могао бих добнти опет исту службу; али на врати куд се у ту службу улази стоји непријатељ народа и заповеда: ил с уклони ил ми се ноклони. Данас бити прави, јаван, пријатељ народу и бити у служби, па ма и оној, де, ако ти и не меси лебац власт нолитична, она има право заповедати ти како 1еш га јести, то је тако немогуће као кад би хтео ватру и воду уједно сложити, па да п ватра горе и вода да стоји. Скоро је десет година како сам јавним радом својим иред народ изашао. За то време имао сам више мутних него ведрих дана; али никад нисам изневерио барјак под који сам стао. Знам да није ни сада цвеЕе онуд нросуто куд сам наумио поТш; гледим светле дворове, простране салаше, лаке хинтове и бесне хатове мојих другова но служби, који су народу леЈја окренули; али ни по ту ни по икоју цену ја неВу одрод бити. Ја се уклањам; ал се неноклањам. Сада дакле опет на стари посао пре три године. II да неверујем пријатељима својима, који су на гласу као учени људи, да сам у „Гласу народа" најбоље нодесио како треба за народ писати, то што, кад сам почео „Глас иарода" уређивати ни запуна три месеца накупи.то се на 1700 претплатника, међу којима до пет шест стотина самих ратара беше, а познато је да дотле ни 10 ратара новина не држаху; даље то, што су две књижице

моје, које су устим простим начином као „Глас народа" писане, у више од 6000 ексемилара продане, сведоџба ми је, да на том пољу нисам узалуд радио. Тај успех храбри ме дакле да и даље продужим исту радњу. Зрелије пак године и порасло искуство обећавају напредак у радњи, а околности садање ирема тадањим то још боље иоткренљују. Кад сам почео „Глас народа" уре^икати, тад сам имао више звања него каква принцеза швапска што имена на крштењу добије; био сам: актуар Матице српске, секретар народног нозоришта, перовођа друштва радиности, привремени касир матичин, скупљач нрилога из ковчежића, кадикад сарадин „Заставе " уредник „Гласа народа", народни посланик и још неровођа саборски. Разуме се ио томе, кад се на толике стране раскинем да нигде нисам могао бити цео, да ниједан посао није могао бити потпун. и ипак прва три месеца како је почео „Глас народа" излазити писао сам све бројеве тако рећисам, јер од дванајст штампаних табака једва ако ми је у но.та табака номожено. Сада нак ствари сасвим друкчије стоју; сада ћу само уредник листу бити. Но да би само на листу радити могао зависиће и од народа. Ако нисац један иште само за то, што је он родољуб, да му народ снис његов купује, ма да ни за ^У^ре није, то тај родољуб није човек, а ако један народ иште само за то што је он народ, да један родољуб и кошуљу са себе и душу из себе да, а може, кад га народ неби напустио и он живити и народ користи од њега имати, онда тај народ није народ. За то ако народ увиђа да од мога рада користи има, ја од њега тражим да од тога рада и живити могу. Нознв овај дакле нисам ја у тој намери издао укојој намери штамнају по вароши нисмоноше, келнери, оџечари, бабице итд. „честитке на ново лето." Срамота их је отворено рећи: Молим уделите! иа изумели лепшу Форму. Треба ли народу посао, који му ја нудим — ја сам за послом; не треба му ли — збо"