Glas naroda

Б1Ч).Ј 35. Г Л А С Н

и неосврђе се. ТрговацбациориФ и чоју и јури на ватрено бојиште; па ни судија несме изостати. он суди сада баш једном зликовцу; али овај је зло већ учинио, дај да се неда друго зло да сечини, баца перо и ево и њега у дружини, па ту је и лекар са црвеним крстом *) око руке, да се нађе коме у невољи. Варјак, црвен као ватра, вије се на торњу друштвеном, одакле се гледа де ће ватра нскрснути; језа теподухвата кад поред њега прођеш. Добош добује, пушке пуцају, звона звоне у једну страну, неуредно— страшно. Све је у забуни само је ватрогасац ири себи. Командант заповеда и све иде у реду боље него кад војске ратују. Ту нема пљачке ни отимања, као што је тога изобиља, де нема ватрогасних друштава, јер ватри несме нико прићи осим друштва. „Бадава ова кућа мора изгорети; даље несме ништа", виче командант, и свако зна шта му ваља чинити. да се командантова збуде. Као мачке пуст комад сланине тако развукоше ватрогасци кров с куће. — Јао дете моје, јединче моје ногибе, изгоре, вришти мати! Кров је већ пао. Врата на кујни гору, пламен већ и у собу шиба. Нзнутра чује се ј дечиј вриоак: мати, мати! Још само на прозор

"■) Црвеи крст на белонплатну имају сви лекари око руке у рату, да се по томе позиају те иа н,и иесме ни једна војска пуцати а они су дужни сваког рањеника био пријатељ ил ненријате.1)лечитп. Тако су цареви и краљеви изнеђу себеуговорили да буде. То је у Женеви у Швајцарској углав.вено заједно са осталил наредбама како редовна војска и.ча војеваги. То је она гакозвана женевска конвенција (иогодба) о којој се у политични.ч новинама пише.

М У ж и V II то је ногрешка, ако се момак и девојка не нознају. У наших простака је то већ ређе, али опет има случајева, где младожења младу иред венчање тек један пут види. Или је из друга села, па се иреко „провоЈјаџија" жени, или је одрастао чувајући но риту свиње, иа га одмах жене чимје отуда дошао, или га сувише млада жене, те од школе одмах олтару иде, или је сувише стидљив, па у друштво не ће. Је ли се тако оженио, онда тек почиње мука за обадвоје док се једно на друго навикну, док изједначе нарави и обичаје, а често Је тога за цела века њихова. Каткад је баш то и узрок, да не могу заједно да живе: нису познавали једно друго па су у незнани прегли да живот проведу с погрешком, коју ни часа не могу поднети. На свашто се човек не може тако лако навикнути, а има опет од чега се ни рад чега не

А Р 0 Д А." ГОДИНА 1Т.

може се у собу, али ко ће кроз тај теснац, ватра ; се ево и на нрозор пење, стакла на њему већ попуцала. Шприцаљке навалише, одбише нламен с прозора и ено смели ватрогасац провуче се унутра. „Јаох проиаде и он сиромах, јаукнуше женске главе наоколо! али за тили часак ево и њега и детета. Слава, слава му! ори се са свију сграна. Јест слава му и не само слава код куће, што је горела него слава му но читавој вароши или месту, слава му по свој царевини, слава му но читавом свету! Та и он сирома има можда жену и децу, па да је у ватри изгорео. Мождаим је само за данас леба зарадио, а жена му болесна, а деца нејака. Слава му од неба до земље! Слава и њему и слава ономе, који је игде установио тако друштво, или се зауно да га установи. Ватрогасацје најплеменитији, најхришћанскији војиик, који не војује против љу; ,у г браће своје. 0 свом круву и руву брани он брата свога од злотвора, који је свима народима једнак, који тако исто на Србина као и на Немца, Маџара напада. Сви дакле без разлике позвани су да се од њега заједнички бране. У друштво дакле браћо! Потреба је прека а корист велика. Свако иоле веЕ( место могло би имати своје друштво. Ко се за скљшање така друштва заузме велик споменик себи диже. Сада већ нејде тако тешко. Нравила за друштво то има изврсних, и ми ћемо их, радосно свакоме ономе набавити, ко се на нас обратио буде, а вештина да се научити. Само добре воље! Панта Поповић,

Ж Е Н А. [. може одвикнути, па где је тако, ту нема мира и ! живота за њих двоје. Код варошана је баш то иогрешка, што се момак и девојка ретко кад добро познају, што се код нас удаје и жени тако рећи „на срећу." „Суђеник" „несуђеник" то су тако обичне речи у нас, да их свак и нехотице хоће да изусти. А колико је у њима несмисла, и колико мајушан човек мора да буде, кад се тако подаје. Ачему је онда разум? Зар сленом случају да оставимо оно, тпто нам је најглавније у животу? Н морали то баш тако да буде? За мушкога никако и никада, за женскиње по садашњем њиховом стању као да мора да је тако. Па и опет није, и жалооно би било кад би мајка хранила, неговала и васпитавала Керку, да јој носле живот на коцку меће. То би онда боље било и непомишљати на удају, и ако би и то била