Glas naroda

20

Али би тешко било при рачунању увек додавати ове сахате, минуте и секунде, за тоје Јулије Цезар, државни старешина Рима, града у Италији, још пре својих хиљаду и осам стотина година установио, да се година узима у триста шездесет и пет дана и шест сахата. Ови сахати износе за четири године један дан. Три године имају дакле једна за другом триста шездесет и пет, а четврта триста шездесет и шест дана. Оне ее зову проете а ова преступна год. Овај календар зовесе по установиоцујулијевскиили стари, адрже га се сви православни народи. Но он није тачан, јер по њему се узима, да је година већа него што је заиста. По томе календару да«ле био је при рачунању времена непрестани сувишак, који је за својих хиљаду година до десет дана изнео, За то је римски папа Глигорије, пре својих четир стотине година, наредио, да се ти десет дана избаце, па да се даље рачуна без њих., У једно је удесио, да се за сваких четир стотине година по три дана избаце, јер толико од прилике изнесе онај сувишак. Овај се календар зове глигоријевскиили нови, а држз га се римокатолици и протестанти. Они су у рачунању времена за дванаест дана одмакли од православних народа, У историји се обично узима један знаменит догађај, па се од њега почиње бројати време. Тако хришћани рачунају време од рођења Христова. Они кажу: Овај или онај догађај збио се прве, друге, десете, стотините или хиљадите године пре или после Христа. Ми, на прилику, живимо сада у хиљаду осам стотина еедамдесет петој години после Христа. Данас има хиљаду начина и средстава, којима се забележи оно, што се догодило. Данас се пишу безбројне новине и књиге, у којима се опише све, што се догоди, тако да ће за садашње историјске догађаје и најпознији потомци знати, јер ће о њима потанко читати моћи. Али није увек овако било. Било је времена, када нико није знао писати, те нико није ни могао забележити, шта се догађа. Истинада су оцеви синовима, а ови опет својој ' деци приповедали, шта се за њихово време догађало, али ту није било сигурности, да ће се историјски догафаји ваиота онако приповедати, како су збили се. Речца иде од уста до уста, док не дође у погана уста, вели народна пасма. Песма је тиме хтела рећи, да имаљуди који приповедајући догађаје навалице их изврћу. Има их опет, који из друге какве побуде историјске догађаје приповедају друкчије него ли што су се збили. 8а то се за

старе догађаје не зна тако, као за нове, који су бележени, од како је писменост раширила се. Стара је историја дакле слабо позната. Време, од којега су се историјски догађаји бележити почели, од када се дакле поуздано за њих знаде, зове се историјеко време. Оно пак, које је преходило, за које се не ана поуздано, зове се предисторијско време. Историјски догађаји збивали су се у разно време. Једни су збивали се раније а други доцније. Једни су догађали^се у старо, други у новије, а трећи опет у оно време, које лежи у среди међу старим и новим временом. За то је и историја стара, средња и нова историја. Отара историја набр&ја догађаје, који су у старо, у давно доба збили се. Нова историја обухвата оне догафаје, који су у новије,у не давно доба догодили се, а средња историја садржи у себа оне догађаје, који су се збили у доба, што лежи у среди међу старим и новим временом. Стара историја почињв од прилике пре четири хиљаде година рачунајући од данашњег дана, па траје до петога столећа*) после Христа. Она је трајала дакле својих две хиљаде и пет стотина година. Средња историја почиње од петога и траје до петнаестога столећа после Христа и траје својих хиљаду година. Нова историја има почетак свој од петнаестога столећа и траје до данашњег дана, броји дакле сада не пуна четири столећа. Као што су у новије тако су и у старо доба народи кавкаског соја на глае изашли. За то неће бити с горег да овде набројимо све оне народе, који се броје у тај сој. Из кавкаскога стабла поникле су две гране: мисирско-симитска и индо-ђерманска, које опет имају својих огранака. Огранци мисирско-симитске гране је су: Мисирци, Израиљћани, Арапи, Вавилољани и Финичани. Огранци индо-ђерманске гране су: 1.) Словени иЂерманци, 2.) Аријанци, из којих су поникли Зенди, који су се раздвојили у Миђане и Перзијанце, и Санскрићане или Инде; 3.) Пелазги, који су се разделили у Грке или Јелине и Латине или Римљане. У старо доба, у старој историји појављивали су ее сви ови народи оеим Словена и Ђерманаца, који тек при свршетку старога времена на поље историје ступају, с тога ћемо ми овде говорити о главнијима од отих старих народа.

*) Схоаеће зове се врене од сто лета или годииа,