Glas naroda

60

се сеА &чкО двтв тачво упобна и епријатељи сапојмовима рацијоналне 2 привреде, која жалибожв код нас још увјек узмиче пре којекаквим застарелим предрасудама. Дође ли сељак наш до тога, да од својв земље добива по умној привреди ваљанв производе, онда ке му ови имати много бољу прођу, него ли сада, где се мало ил' ништа, тако рекућ', траже. Шпекулација је век тако мах преотела, да продире и у најзабитнвје вакутке само ако зна, да овђе или онђе има добре робе на понуду. Добром производу осигурана је и добра прођа, како нав то изкуство учи. Будели једном наш пољоделац сигуран, да ће моћи вазда лепо уцјенити своје производе, то ће се за кратко време, довинути своме „стварном благостању", беа којегл нема напредка умног. Тјелесне потребе увек су и прече и јаче од душевних, те само онда, кад су оне прве намирене, мисли ее на то, како да се задовољи оним другим. С' овим не кажемо, да сељачко дете у народним школама нема ништа друго учити, доли само земљоделство; него желимо рећи то, да све оно, што сељачко дете научи у народ. школама, слабо вреди, ако нема здрава појма о ономе, — што му је „свагдашњи хљебац." И вјеронаука и цртање, рачун, граматика, историја и. т. д. све ће ово еељак тек онда сгодно и успјешно моћи употребљавати, ако се напредно развије у земљоделству. Код нас се и башћа и њива и виноград још увјек онако обрађује к&ко је некад бивало по оном: „плете котац ка и отац" па зато производи одотуд немају ни у половици ону цену, која се друг^е у напредним државама налази. А шта да рекнем истом о гојитби шумах, које су највеће наше „народње благо". Да је сељак имао икаква појма о неизмјерној важности шуме, неби се заиста најкрасније шуме злобним начином осакаћене виделе, И дан данас имају наширатари неку радост, да поееку вршицу најздравијему расту; пошљедица незнања, а сав напредни свет крстио би овакову оштвту раста „најпростијим вандализмом 3 ." Признана је додуше прека потреба, да ев сељаци одране за ваљане ратаре. У ту цел оенивају се заводи „ратарнице". Но да неговоримо о нама, и другђе у напреднијим државама осјећало се, да се са> реч лат. долази од речи рацио, значи памет дакле овде паиетна привреда. 9 Вандали беху у стара вреиена дивљи народ, дела ил беху дивљачка, те се данас такова дела зову вандализам (дивљаштво,)

мим тим земљоделним заводима непостивава онај циљ и успех, који се мислио, пошто ее у исте заводе примају обично младићи и« ^еоских кућа, који су навршили шестнајесту годину, дакле у време; кад су тежачкој кући од велике, можда и једине помоћи. 0' обзиром пако на то, пита се, колико би се нашло родитеља, да пошаљу децу своју у ратарнице? Ту се неотице намеће свакому страх, да би много земљиште остало без довољни сила, које би га обрађивале. Кад дакле неиде овим путем, а ипак јб неодклоњива нужда да се ратарство свеетрано унапреди, мора се држати на друга ередства, којима ће се иста сврха постићи. По мом мњењу нема ту другог изласка, већ да се „ратарски предмети' 4 уведу у „наше народне школе", — који су за њу „животни а , које ће деца много лакше схваћати, јер јих сваки дан виде, те тако рекућ' уњих и шњима живе. Многи би можда приговорио, да је учевни течај у народ. школама, ако се буде у њима предавало и ратарство, прекратак. Ако тај приговор и збиља и обстоји, тв се неби дала та заорека сходно одстранити, онда нека се течај продужи, па ће се успјехом и време и труд и трошак тим прсдужењем скопчан -— „обилато" наплатити. А једном кад сељачко дете сврши редовну школу, у којој је учило „ратарство", бити ће му права угодност у „поФторним школама" занимати се нарочито предметима ратарскв струке, у којој си тада већ прибавља веће изкуство. Што се тиче начина, којим би школске књиге из ратарства имале бити написане за децу народни школах, то 1 - е ствар вјештаках; премда би се већ и сада могло тврдити из изкуства, да би ваљало у облику приповједчицах такове књиге Писати. Истина зак. чланком XXXVIII од год. 1868. ваљаним за школе у Угарској, узет је обзир на вртарство — баштованство, но то је одвећ мало, јер од баштованства могу имати асну само они сељаци, који живу у околицини какове веће вароши. А баштованство је само једнаито„најнезнатнија" врста гојитбе земље. Ми дакле на крају овог нашег по н&ш прост народ велезнатног предмета зкелимо од свег срца, да сваки реван родољуб на овај предмет узме обзир, који сама ствар васлужује, а нарочито чланови сабора нашег у Карловци. Разумева ее у осталом по себи, да би се у случају, ако се „земљоделство" буде предавало у нашим народним школама, и наша