Glas naroda

БРОЈ 16.

У НОВОМЛ САДУ, 21. АПРИЛА 1875.

ГОДИНА V.

Излази ;-в ?ке седмлцв д »ММ П ^Мј УШН1 « 1Н| А ВП Ш Цена је лииту: на татавом табаку. Ш Ш ШШГ В (1 Н Ш Ш ИнДМ ®И Ш на годину 4 ф0 ] Дретплата,огласиидо- Ш ШШ мШ И №Шј ЈЈјј јр ^јј И КШ ®Ш на 110 г °Д иве • • • 2 „ писл шаљу се уредништ- Ш ИИ I® |Ј ЖЖжжЖ ШШ ШШ Јп1 на Т Р И месеца . 1 „ ву „Гл. Народа у Н. Сад. Ш& ИНШ1^ЈШ® за Србију годишње 5 и ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАВАВУ.

ВА ОГЛАСЕ ТГ ЛАћЛ СЕ 5 НОВ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЈАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШ&Е ИДИ У ШТО ВЕИЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

0 ПРЕТАПАЊУ НАШЕГА НАРОДА У ДРУГЕ.

Ваљда никога није толико еабља секла, пушка била, стрела стрељаља и копље про бадало као Орбина; та читава историр народа српеког није ништа друго, него вечити рат, час између себе час са туђином, али сви ти ратови заједно нису нас толико стаманили као две три жалосне прилике, о којима кемо овде да говоримо. После косовске битке, турчише нас Турци, алиихмного, много више беше, који као кнез Лазар на Коеову, радије се приволеше небескоме него земаљскоме царетву, изгибоше али вере недадоше. Само великаш^ наши, спахије наше, који се тако исто радо данас помаџарују, поталијањују и немче, као што се негда турчише, издадоше и крв и веру прадедовску само да не изгубе земаљско благо које им слепа, луда срећа, или насиље даде. Број ових према осталоме народу беше мален и незнатан. Ова мучења, сва убијања, сва обећања и подмићивана од доба косовског до данас нису за четир стотине и толико година толико учинила, колико учини друта прилика за 50 година. Данае се рачуна да има потурчењака до 300 хиљада а у 17 столећу уклони се из Аустрије у РуСИ ЈУ °Д гонења унијата 200 хиљада душа и за педесет година не беше више ни једнога Србина тамо. Данас још су само дикоја места, де су се Орби у Русији настанили сачувала име српско као што је Митровица и Т. д, и 10 је све, Да је тих двеста хиљада вратило се натраг у Орбију,падасуиход двсеторицетамо девет потукли опет би данас било двадесет хиљада ерпеких глава од њих, нерачунајући њихов подмладак а овако ни једне. И шта учини, да нас тако у Русији нестаде? Једна вера. Ми славимо једаи божић и ускрс, ми постимо једне постеве, ми смо једна вера , — ми °мо једно исто, каже Србин и пушта да му с « име поред вере изгуби, непитајући чија

крвца коме греје прси, него еамо ко се како крсти. Но што су се Срби, квд су већ отишли у Русију, у Русе претопили, то нам није толико чудо. Руси су бар велик народ, ту ти је богаство и госпоштина, имаш се еучим и поносити. То ти је брате царевина де сунце никад незалази. Кад Баћушко изшвићка из Русије оног бесног Наполеона, I. који прегази „седам краљевина," као момче бееног хата каквог испод сена, онда није чудо, што је Србин, који се у Русији нашао пљеснуо се шаком по прсима, дигнуо чело у вис, махнуо руком од себе, као да би рећи хтео: даље, даље — ја сам Рус, или кад и данас, ма да само пасош руеки има, а Русије никад ни видио није, кад га нападну врапци каквог ситног народчића или богме баш и копци какве грдосије народа, попрети им: море ја сам Рус! Али је чудо, што се поклони, ако не горем, али боме не ни бољем од себе, чудо је, што се соко са кокоши и е голубом спари. Бугари су тако исто пиштали под синџаром турским као и Срби и Србин у Србији старој особито тамо према Бугарској непостаде „господар" Турчин него „роб" — Бугарин. Кад већ нећеш да будеш Турчин зашто не оетаде Србин?' Зашто? Ту колико је једна вера узрок, толико је и она хвала српска, да нико не може што он може, Бугарин натуца српски, Србин га иемева и научи бугарски како ваља, а чим је језик бугарски примио, свој ]е изгубио, Прођи данас једним крајем старе Србије, прођи оним крајевима бугареким који у данашњу Орбију упиру па кад видиш онај витки стас, оно око соколово, оно јуначко чело српско, а не чујеш речи српске, сузе ће те облити и зајаукаћеш: ја ој боже у што пропадоемо !