Glas naroda

128

Када је спуетисмо у гробницу, и кад земља, падајући на сандук, поче изводити неке све потмулије гласове, о мој боже, мој боже само ћеш ти знати како ми је тада било. Од тог доба сам на овоме свету, живио сам у њему као да у њему нисам ни био, хранећи се мојим успоменама, свакојаким еновима и тужном надом. Једнога дана еену ми пред очима не обичан зрак. На усамљену стазу мојега живота, провиђење упути младу једну сироту девојку као и сам што бејах. Роса пролећна није чистија била од њенога срца, Пошто се прво погледасмо, оборисмо очи преда се, а наше је ћутање говорило. Душе нам се тога часа ујединише за увек. Не, под небом ништа узвишенијег није било, но што је било наше миловање. Ја сам Јој говорио: нико не мари за тобом као ни замном; за нас је читав свет пустиња. Сиротице моја лепа, ја ћу ићи да ти донесем хране и начинићу ти гњездо у коме ћеш становати заклоњена од хладноће и непогоде. Она ми одговараше: А ја, занета другим послом док ти ван куће будеш, ја ћу те крепити кад се уморан вратиш мојим тепањем и мојом љубави.

ШТА Б1ВА ПО СВЕТУ. — Њ. Велвгаанство бкдо је 6. о. м. у Врллви, где је присуствовадо народним играма што су се н>ему у почаст и у народном свечаном руху играде. По нодне тога дана стигао 1е у Сив, где су се у старој хисторичној одеЕи 24 отиена младића на коњима за опкдаду утркивали. Пошто је опкдада од једнога добивена, поздравио је земљеноседник Тринадо Е>. В. и Сиљане леним говором. Отуда се цар, праЕен тим коњаницима упути 7. о. м. зором Дрнишу. На путу поздрављали су цара свуда са „живео," црвено-бедо-плаве заставе виде су се свуда на крововима а са звоника удараше звона. У селу Мук застао је снровод: ту су девојке у народном ношиву а поред свирца играле коло. Пред подне стигао је цар у Дрниш, где је са српском пеемом дочекан. Свуда је цар разгледао цркве и школе, примао свећенства и власти. Нн један друм не остаје не додирнут; ма путеви још како прастари били, ма старинске вуКице худо-сиротог, али здравог, јавог и за развијаде способног човечанског соја бог зна како нреко брда тешко приступачна бида: цар корача својом ногом свуда. — Његова светдост црногорски кнез Никода доћи ће у Еотор да поздрави цара Франц Јосма; говори се да Ее сиЕи у Еотор, дан пре додаска царева, с њиме Ее бити шест војвода в дванајест тјелохранитеља. За време свог бавлења у Еотору становаЕе у которсвог градоначеоника г. Снира БјеладиновиЕа. — У Еотор стигнуЕе цар 19. т.м.иовде се задржати три дана затим поћи Ее у Еастеддаству и Будву, пак Ее из Будве преко Грбља крајем опет се у Еотор вратити — истиданпоЕи

Ја сам се топио у мојим жељама; она мудрија, кротила ]в моју бујноет, говорећи; ваља помишљати и на оно што ће доћи; хајде да почнемо што заштеђивати. Већ се приближавао час када ћу поетати ерећан отац, када у једанпут изгубих рад. Откинуше од плате једном,па откинуше и други пут; пристани на ту плату или умри од глади. Ми руке еамо имамо, али наше су руке наше. Тако одговара еиротиња радничка. Она се иекупи да се договори како ће живити, власт их позатвара. Правдо људека како ћеш љуто дрхтати у страху када наступи правда божија. Остало Је жалоетан сан. После читавих недеља тајнога затвора, ја видех евоју љубу два пут, три може бити кроз тавничке решетке. Последњи пут њенв упале очи сјајише чудноватим ејајем неким, клецала је идући, на ногама се једва држала. Поеле тога је већ више ниеам ни видио. О моја мајко! о моја љубо! Јесте ли ви то тамо горе у облаку? Ко ме то зове ? Јесте ли то ви? Не остављајте ме, ох, не остављајте ме! Осећам како ме неет&је: још тренут, тренут с&мо, па ћемо бити заједно. Смилуј се бозке јадном еиромаху!

Ве у Рисан, а из Рисна на Еривошијв и Леденице — одатле на Мељине и Ерцег-нови, еде у Боки бавиЕе се Њ. Вед. пуни осам дана.

РАЗ ЛИЧНОСТИ. (Како се један човек молио Богу) Разбодео сеЈедном товеку син. Отац му оде у цркву, да се моли Богу сину за здравља и овако му се мољаше: Боже ни сам ти ни досад досађивао а не мислим ни одсад, сазго ми сад помози. У данашње време кога зашто молити значи досаТјиватиму, на сирома товек мисли да је и то молити се Богу, досађивати му. (Војничка ексекуцијауђур1јеву )У5ур5еву јогунством кнеза и самовољом поглаварства које незаконито управља иметком општинским учини се да је велика недеља права страсна недеља била, јер још у почетку исте на модбу села код солгабирова да се поглаварство и кнез збаце доћоше сто педесет војнива. Четворицу, трговца ЛокиЕа и ЕостиЕа учитеља Бокшана и земљеделца Гаишина затвориде и пешке у Панчево одправише, одакде их мисде у Пешту шиљати.

ОДГОВОР УРЕДНИШТВА. Господнну Ј. В. у В. Бечкереву. — Они, који ннсу уплатидн 70. Фор. добијаће лист ако се од 1. Маја предпдате, јер штампарија неће аа њнх урачунавахи. Но о овом другн пут повише за све слнчне случајева.

власник „задруга аа српску народнт штампарију." — урвднив Панта Поповић.

Српска пародна задружна штампарија у Новом Саду 1875. год.