Glas naroda

БРОЈ 22.

У НОВОМЕ САДУ, 30. МАЈА 1875.

ГОДИНА V.

Излази сваке седмице ■■■ ■■ М ЛЛ ЧРЧР А ЧВЧЛ IV А 4 ена Ј е листу: читавом табаку. ■ | II Л и| | | ■ Ж1 ЖјЕ ШШ Л годину 4 фо] Иретпдата. огласии до- ■ VI Н I Ш Јд нР1 I VI н а п ° године ... 2 „ аиси шаљу се уредниш- 1^ Ј I ШЛ Ц 1 I В Јг И Ш ј Д IИ на Т Р И месе И а • 1 тв у „Гл. Народа у Н. Сад. ■■ ШШШшМлЂш ЛШтшШшк МР&ВШ за Србију годишње 5 , ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗД ОГЛАСЕ ПЈГАЋ А СЕ 5 НОВ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШВЕ ИЛИ У ШТО ВЕ&ЕМ ОВИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

ЕАКВИ СМО МИ ЉУДИ!

Одавна се опазило да је у нашем сабору нешто труло, нешто чудно. Вера, поуздање у се, еамосталност, све је то уздрмано, сломљено, убијено. Мутно, плашљиво стање, које годи само смутљивцима, нритисло је сабор као црн натуштен облак што ш>итнсне време иљуде. Пријатељства, искрености, т/ веН неможеш тражити. Све то једно од другог пр|за и зазире. Све то зна неке тајне, неке страхоте,\нта министар поручује, шта комесар каже, шта пат|)ијарх вели, шта синод прети. Десетина спаситеља роди се уједаред. Мене се држите, мене слушајте на се небојте, ја сам разговарао с иатријархом. Не, не, само ви овако радите, као што ја кажем. одговара други мени је то комесар рекао. Маните се ви свега тога, прекида реч треЕи, ја баш од министра идем и овако ће бити као шта ја велим. Патријарх, каже, комесар каже, министар каже! А шта народ, шта сабор каже?! • Ништа. Он слуша што му други говоре! Ј$ ли то српски сабор, је су ли то Срби на сабору?! НеЕе министар ово, неће комесарт оно, неВе владика ово, неће синод оно. А сабор нема шта неће. Владика каже, ја нећу то што ви хоНете а сабор трчи брже боље: немојте се срдити само вагае високопреосвештенство, љубимо руку, ми 5емо, што ви хоћете. Да дуже потраје сабор, ако још не би и дотле дошло, да кад би и прота један попретио, да ће из сабора изаћи, ако то и то не буде, да би сабор стао наврата: опростите пречешњејши, некаје на вашу, само немоЈте да се чује горе, да је овде нека немира било, да нас не растерају као бунџије, ајошкад би то учинио онај који с министром и комесаромзаједно пуши, е онда... Али одговара нам се. Та ако то и то неучинимо, узеће све натраг. А зар је то што нам дадоше тако, Да га ма затто могу узети натраг? Онда нам то и не треба. Ако га данас ма зашто не узму, они ће Узети сутра. Али ако ми будемо људи, даће они све опет натраг. II ово што нам дадоше, не дадошенам за љубав облетању око министара, та мољакало се,

„Умре у н>их дух витешки. Сви се пдаше Еарадага." Каћански. та облета 10 се то стотином година, него нам дадоше због нашег мушког. одважног и постојаног тражења и што нам закинуше, закинуше нам с тога, што видеше, да ми баш нисмо онаки људи, какви смо извикани, видеше, да и међу нама има кукавицаи улизица. Заиста чудне слике и прилике се даду видити на нашем сабору. Владике нам долазе као оно размажено дете, коме не можеш уговети, коме није право што звона уселу звоне, коме није право што га куцов гледи, те непрестано виче: нећу ово, нећу оно, а сабор је слаба мати, која се боји, да ће јој дете одмах умретииод дреке свиснути, ако му се по вољи не учини. Да не познајемо људе на сабору, нама би то нешто обично било, али овако нам је тако чудно, да се морамо запитати: какви смо ми људи ?! Је-су ли то они, који ире неколико година хтедоше владике све у манастир отерати?! А данас у својој рођеној кући испред њих беже. Но што је најубитачније од тога, како се данас сабор влада. то је, да се убија воља свакоме, да за народ ради. Скоро пуних тридесет година радити за народ, напустити тога ради кућу, жену и децу, и кад је зграда, којој си ти план скроио, на коју си слеме мећао и темељ јој ударао, па и малтер и креч вукао, само да би пре готова била, онда затворити врата нред тобом и недати ти унутра да видиш бар како изгледа, то је — употребићемо вишу ма за многе наше читаоце и неразумљивију реч — неморално, само да не речемо гадно. Бадава је, нека се замазује како се хоће. Неки су издали војводу свога а остала га је вокка оставила. изневерила. Н треба ли ићи напред ? Да је сабор прави народ, да није само заступник његов и то за време, ми би одговорили: не треба, али овако велимо: треба! Народ у целини својој никад не може хрђав бити. Гарибалдију, који је пошао да ослободи Гим од калуђерске пгтаке, рани љуто војска краља талијан-