Glas naroda

338

за своју радњу, а радња ових излази на глас, баш због тих такозваних терета за народ, те кад би се измерио добит од народа претегао би терет у сто пута. Ако таким људма у јавномелисту осудиш овај или онај поступак, они одмахвичу: је ли вредно што за народ радити, нећу више за народ да радим кад ме нанадају. Ко те напада, напада ли те народ? Је-ли лист овај или онај народ? Не виче се то зато, што да би се онај посао оншти, где се неплаћа „барес" могао на леп начин оставити: ВидиЕемо, хоће ли речени господар оставити посао, где му се за дан плаћа 10 Фор. Ту ће се нађи изговор, та ја би се окануо те беде примати за три сата до подне на једноме месту 5 Фор. а на другоме више од 5, али без мене ће пропасти завод. Таки људи док нису они у заводу, вичу на сва уста, дауправа не ваља, а после тога, кад су и они у управи, ма да ови стари остану, онда је добра. Кад су стари без њих играли на берзи онда су они викали: пропашће завод, а сад они ћуте а други говоре Лепо је то диђи пет шест хиљада на 4 процента намесец, јер толико дођевад је 12% на 3 месеца, а давати на 20 на месец, ту за три месеца дође 50 и више процената дакле на 6000 три хиљаде чисте, онда се вексла продужи па се за друга три месеца добије још 3000, онда долази тако као да тн је банка поклонила 6000 ф . Тиродољубито су пијавице овога света, и још имају образа искати да их поштујеш. Дотле су дотерали да држе-да и кад туђ новац раздајудамилостделе, па барда и милости имају, али ево једнога случаја где се тело да учини милостиво дело и управитељ задруге стане томе на пут. Честит трговац један обећа да Ее дуг од 70 Фор. дати на цељ, коју човечанство, вера и самовремеза најплеменитију означује. Дужник не имаде новца да -^члААЛЛЈ ЛУЕ А В У написао Јово (Насч Народ пак не би никада никакове послове сам рјешавао, што не би нрије позвао на састанак својега капетана Луку, који се позиву радо одзивао, те готово може се рећи да је више на Зупцима боравио, него у Херцег-Новоме. Због његова честог одлажења на Зупце, по више дана морао би затворити свој дуЕан, те битакокоја радња код њега залежала по више времена. А кад би га ко прекорио и упитао: за што да затвара онако често свој дућан и дангуби по Зупцима, без икакве своје користи; Лука би благијем, али укорнијем ријечима одговорио: ко радн за народ он не дангуби, него испуњава главну дужност човјечанства. Ако ми иак мој рад није успјешан, као што би сам хотио, то може вријеме доћи те ће уродити добријем и богатијем плодом. Још говораше: треба народ на вријеме обавјештавати и справљати, па кад дође згода

одмах даде него наре још еедам других потписа, који које у земљи које у другом нредстављају капитал од двадесет хиљада, с ти нотииси потражи у задрузи новца. Директорује познато било нашто новац иде. Сигурност је ту, али он вађе, да је исти дуж_ ник једном стајао добар за другог и дваред платио за истога дуг, Једанпут касиру бившем, који је умро а други пут самоме друштву, истина овај другииут не без тужбе. Но нека дужник нема права искати, оних других седам ишту, управо они њему веру дају а не директор; али бадава пред директором непузи тај што тражи од задруге незнатну своту према сигурности, и бадава је што би се у нечем утрле сузе тешкој сиротињи, та нашто да се овој олакшава, кад богаташу све је боље штоје више сиротиње на свету. Али ваљада ће доћи време, када ће и сиротиња прогледати. Него нама није до директора стало, не пишемо ми ово ради њега, него ради завода. Заводу ће бити врло добро нознато, да је лист овај вазда најлепше о њему говорио, док се није самовоља у њему залегла. Ако ико, новчани заводи најмање могу допуштати, да се о њима немили гласови ио листовима слушају. Обзири према користи друштва чинили су те смо до сада мање вршили своју новинарску дужност, него што би то право имали : али ако ће и „задруга српска" бити што и други чивут, онда српски лист владаће се према њој као према туђину. Градачка шпаркаса из Фонда на добротворке цели, саградила је у Грацу дивну гимназију, а српска задруга неЂе о туђем трошку, да учини добро дело. Ово нијемала реч, зато последњи пут довикујемо задрузи:да, кад су већ штедионице и банке промашиле цел, нази, да је директориза собомне повуку! ХПАЛАллч^»1А10ВИИ Наки&еновиђ. ,чак.) и прилика, или кад му догори до ноката, народ ће сам знати устати против својих угњетача и треснути ланцима о земљу; а ја за свој труд и дангубе не тражим награде, јер је моја дужност бринути се за онај народ, као његов члан и поглавица. Тако је Лука провео неколико година неуморно радећи за свој народ и бранећи га од турског зулума, јер су Турпи више пута покушавали оиљачкати Зупце, али бадро око лучино знало је вазда растјерати олујину, која би грозила Зупцима. Овако је трајало све док не доре Омер наша да по Восни и Херцеговини покупи од раје оружје, године 1852. Тада Лука видје, да Србину нема слободе, ако је не окупље у својој крви. Међу тијем Омер паша већ је бионокупио оружје по Босни а дошао у Херцеговину да исто уради. Али