Glas naroda

397

Шта неда тежаку да напред пође. У Далматинсеом госиодарском листу читамо: „Зима је дошда. Ми справљамо, а друти вози. Жалостно гдедамо, како други дрзовито граби. шта није сејао. За мало вредности, ето наше златно класје постајен.егово. А шта ће бити доцније? Иродаваће нам оно исто по драге новце. А свему је томе крива потреба новца у оно време, кад сељак само трошити мора: у пролеће за семе и радине, улето и јесен исто, а на зиму за најнужније домаће нотребе, као што је одело, поправак куће и т. д. Ми имамо, тако реЕи свега, али немамо —- новца. Продати неможемо него у јесен; а целу зиму, пролеће и лето треба трошити. Неса се нико не чуди, кад идемо тражити, да нам ко неколико форината узајии. У селу је жунник, иарох учитељ, трговац, остаријаш Ирви неда, јер нема јер му наш човек неВе у време да врати ослањајуПи се на његову доброту, и велеБи „и онако ме тужити неће." Зато, да нема неприлике, радије неда. Учитељ обично нема. Остаје нам трговац и остаријаш. Погледај новине, иа ћеш чути. колико се пише како ови сељаке гуле. Ајшто новине пишу, то су поједини случајеви; а такових имаде без броја, ал их никонеодкрива. Ал како ћемо себи помоћи, кад новаца мора да буде? Три су начина, којим би се сељак пијавица 1

опростио. Прво да се устроји припомоћна друштва којабисељакууз мале камате новце пружила. Такоби се опростили бездушних лихвара. Друго што би нужпо било да се оиет уведе лихварски закон (о интересу)' 0 томе сеуистиниговори, алисеништа не чини. Господо који народ љубите а можете рећи де треба реците, народ ће вам захвалан бити. Ми сељаци овако морамо нропасти. Треће је што нема најнужнијег изображења. Луди и бедасти смо. Неразмишљамо шта ће бити сутра, само кад имамо данас. Уздамо се у летину, која је још у божијим рукама. па унапреду то име трошимо. Ако нам поштен човек уз пристојбе камате узајми новаца, чекамо, да нас опомене на нашу дужност. Је ли добар, а не тужи, то смо ми први, који се на то ослонимо па — неплатимо. Шта нам остаје друго — него трговац нијавица. А њему већ пдатимо и трипут толико, колико поштеном човеку, јер он сам узме. Припомоћно друштво уведење лихварског вакона и темељита поука може нам номоћи. Доктога, небуде молимо родољубе нека шире мећ сељакепоуку :у школама проповедима и новинарству. Новине нека нечовечна дела наши пијавица на јавност носе. А висељаци, читајте новине и слушајте своје пријатеље! „Наша Слога."

ДОПИСИ „ГЛАСУ НАРОДА.

Нови Сад 4. децембра. Видио сам да вашјлист Ораии елабијег од беснила ешшог. те сам уверен да ћете радо чути. иево огдашујем да у Новоме Саду слабиЈи почињу се отимати из јарма. Има но доста времена, како иомагачи занатлијски слоасише друштво да једаи другом у невољи на помоКи буде. То друштво сваким даном јача а с њиме све више нодиже главу раденик, који је морао досада обореним челом по свету кћи. Ми смо за живота кадри живити, јер смо кадри много што шта издржати а постарилп смо се да у болести не пропаднемо, а са емрти да се нестпдимо. Удесили смо тако, да нрилажемо сваке недеље по неки мали новац, па из тог новда кад еоји друг оболе да га негујемо, а ако умре, да га пристојно саранимо. Оболели ко пошљемо га у болницу варошку и плаВамо за њега 50 новчића, а како наше иокојне на онај свет ио: раЕамо, то се види по ономе, што кад су вадили раденици, који су унесрпском друштву бнли наш укоп један, одма их је више љих у наше друштво пришло. Али једно нас боле, што многи од свога мора да нати, од онога баш, који најбоље зна, шта је то зло. Има људи, који нам посла дају, па хоНе с нас кожу да одеру, али прошло јв оно доба, кад је помагач за кору леба морао са столице падати. Данас се зна свему време, хоћеш ли, да више радим, више и платити мораш. Време је дошдо да се пита ко с кога живи или раденик са оног, који му посла даје, или онај, којипосао израћује. Слобода и правда иду заЈ "едно, неиравда остаје сробством, а ми нећемо више робеви да будемо. Ст.ЈСтапар 1. децембра. Зна се да је мало у Бачкој и другим крајевима србски села као Стари Станар, де живи сам ј 'едан Србин и де се сама срнска светковина свети, где живи близу 6000 душа сами Србаља без сваке друге вере и закона. Алмадоје и људи као деда Максим, дунђер, Стапарски кнез, који је Станар уредио и хатар поделио и на сваку главумушку по ј 'едну сесију земље раздао. Како у оно време свет није баш за земљу марио нити 'се

за њу отимао него је многи одустајао зато што јебилавелика робота, па су морали комори по 6—70 дана на једну сесију радити сваке године, ад управитељ селски, кнез стапарски, таки је човек био да је људе приморавао и батине давао те су се морали земље примити. Нарочито је био строг човек тако да су св и вармеђаши бојали кнеза деде дунђера, јер је самог официра царског изшибао и на то одговор дао. Официр је Форшпан искао оии му даваше таљиге и једног коња. Ал оФицир није хтео таљиге примити ж на једном коњу се возитн те Ј'е кнеза почео псовати и кнезу прстом претити и рекао му:мени нора бити чест, ја владам над 1500 момака. Рече му кнез ти владаш над 1500 момака а ја имам преко 2000 душа седај ако хоћеж! Официр већма поче кнеза ружити. Ад и дунЈер узе штап те њега шабај и рвче му. Ти си оФицир код војске, ја Максим дунђер кнез у Сганару. Официр седе и оде гун$ајући, а кнез за њим дутуј! Еад Немци у данашње земље из Тајчлант* у Бачку навалише и по сели насељиваше се свагде ји примише и земље даваше. ДоТје ред ж на Стапар да морају Немце примити и земљу им дати, и тако Швабе доћоше и по Станару одаше и кнеза молише да им даде грунтове у селу и њиве у атару. Охо, немам ни ја за мој народ а не за вас они кнезу писмо даваше и кнезу рекоше да ји мора у Станар примити, јерћеду га вармеђи тужити. Кнез ите ите! Јесте да је држава Немце овамо послала и писмо од себе им дала ал деда Максим дунђвр кнез Стапарски сазва себи људе. Браћо штаћемо са отим Швабама? Оћемол ји у село пустити? Људи повикаше кнеже шта знаш то ради! Добро добро ја ћу бити нривац а седо нлатац, Ја ведим кад нема Мађара нек нема ни Шваба. Нек је једна вера и једина правосдавна црква, кад светимо нек све седо свети, кад радимо нек све седо ради. Тако узе новца једну кесу из касе и два коња. ПокриЈ 'и чојом па управо ведиком жупану са два ешкута, удри звекиром