Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед ле 377

Мапећеп 1901, стр. 19—39 и Ми којаов Мезаттез, Гле Рајаземојиноп дез Јоћаппез Котпепоз. МУ штхбико 1907.

Епитаф Николаја Мезарита нема само литерарна значаја него је уједно и важан историјски извор, јер садржи много важних информација историјске садржине, које уносе нове светлости у политичку и црквену историју ХИ. столећа, историју четврте крсташке војне и освојења Цариграда по Латинима 1204 год. формирање и прва времена латинског царства у Цариграду, те у историји источне политике папе Инокентија ., нарочито његових покушаја да спроведе унију цркава под супрематијом Рима. Епитаф има осим тога опширних и важних података о културној историји тога времена, наиме о елементарној настави и о научним студијама византијске омладине.

Приказ освојења Цариграда по Латинима, пљачкања престонице, који нам пружа Николај Мезарит у споменутом епитафу, садржи и важних нових података, те допуњује и коригује слику конструисану о тим догађајима на основу раније познатог историјског материјала. Но најзначијније су оне информације епитафа, које се односе на покушаје папе и његових заступника да силом приволе грчко свештенство на признање папске јурисдикције и на спровађање уније. У преговорима вођеним са заступницима римске курије имали су одлучна учешћа оба брата Мезарита, Јован и Николај. Неколико месеци после преговора од 1206. год. умро је Јован Мезарит 5. фебруара 1207., а 17. марта исте године држао је Николај Мезарит пред скупљеним свештенством у Цариграду горе споменуто помен слово свом старијем брату.

Писац даје на основу вести садржаних у епитафу опширнији приказ првих преговора о унији, вођених после освојења Цариграда и после оснивања Латинског Царства. Управо у овим информацијама лежи и отсудна вредност епитафа.

На основу раније познате историјске грађе до сада се узимало, да су први преговори за унију почели 1206. год. Међутим према податцима садржаним у епитафу први покушаји Рима у правцу уније падају већ у 1204. годину. Те године наиме папски легат кардинал Ребиз Сарџапо покушао је да грчко свештенство у Цариграду присили на признање јурисдикционог примата римског папе. Преговори између папског легата и грчког свештенства са Јованом Мезаритом на челу вођени су преко тумача у месецу децембру 1204. год. у храму св. Софије у Цариграду. Овим преговорима није присуствовао потоњи латински цариградски патријарх Тћотав Могозим, који још није био приспео у Цариград. Папски легат није показивао ни најмање воље да води дуге и детаљне преговоре него је од грчког свештенства кратко и одлучно захтевао да призна папски примат. Кардинал Рефивз Сарџапо по својој природи и темпераменту није био ни најмање погодна личност за деликатне дипломатске мисије; својим преким и самовољним поступком само је погоршао и онако већ затегнуту црквено-политичку ситуацију, те је због неуспеха у преговорима био од папе опозван и добио је због неумешног и неокретног вођења преговора официјелан прекор.

Римска курија је своје покушаје у погледу уније цркава и признања папског примата обновила 1205. год., али је сада ову мисију поверила једној особи много већих дипломатских способности и згоднијег темперамента. То је био помирљиви и умерени папски легат кардинал Вепедефвиз де га. Зизаппа. О преговорима које је овај папски легат водио са грчким свештенством у Солуну и Атини 1205. и 1206. год., те у Цариграду 1206. год., сачувао нам је информације кардиналов пратилац Грк Мојаов де Обапјо, игуман грчког манастира Савоје у јужној Италији, који је фунгирао као посредник између кардиналалегата и грчког свештенства. Био је веома погодан за посредничку улогу, јер је с једне стране у догматском погледу стајао одлучно на становишту грчке православне џркве, док је с друге стране као и све тадање грчке цркве у јужној Италији признавао примат римског папе и био отсудан и искрен присталица уније грчке и римске цркве. Николај од Отранта заузимао је као тумач и посредник у диспутацијама и преговорима свагда помирљиво и компромису