Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед лишерашуре 325

за неисправно стање. Али и овде је савладар био ограничен у слободи акције, јер је имао право потврђења и извршења само судских одлука донесених у погледу кривица нижих чиновника док је право потврде судских одлука у погледу кривица виших чиновника било резервисано самом цару.

Алинеја 11—13. простагме регулише положај и функције савладара при војним походима: Право самосталног вођења рата и војних операција изузето је од компетенције савладара, који још није дорастао за овакве функције. Император врши искључиво врховну војну власт те у том својству поставља команданте војске за сваки поједини војни поход и издаје све потребне налоге опћените војничке природе који стоје у вези са вођењем рата. (авладар има једино дужност, да води бригу о извршењу царских расположења.

(Савладар није имао посебну са својим положајем скопчану дотацију него је примао апанажу из царске дворске касе.

Положај савладара носи као што се јасно може видети из горенаведених одредаба, све ознаке несамосталности; император и савладар нису два равноправна државно-правна фактора, два носиоца државне власти са једнаким правима, него се савладар налази према императору у односу државноправне потчињености. (Ову инфериорност правног положаја савладара најбоље илуструју две чињенице: 1) савладар је имао право да издаје простагме, али није имао право да их потписује испуњавањем односног месеца индикције, јер је овај акт спадао у круг царских резерватних права, него једино да исте потписује својим именом и потписом титуле фазледс: 2) савладар није имао право на пуну царску титулу, него само на први део титуле (Волес), док је други, важнији део титуле одтожрфивр (шпрегајог), који је управо званични технички израз за саму суштину царског положаја, резервисан за императора.

вези с коментаром уз простагму Нелзепђеко чини интересантне екскурзе у област византијског државног права, администрације, финансија и пореза, аграрних односа, војне организације, црквеног уређења и царског двора, те тако добијамо увид у структуру тадањег државног и друштвеног живота у Византији. — Приказујем овде садржину важнијих екскурза, који могу имати већи интерес по нас због јаког утицаја, који је Византија вршила на средњевековну српску државу.

У област државног права спадају екскурзи о титули Боз'леде и олтонрдтнр, о крунидбеном праву и о акламацијама императору.

Између титуле фосћедс и отохрдтор постојала је у Византији у доба Палеолога оштра јуристичка дистинкција. Носилац тутуле |аследс нема право на владарску власт, док титула адтожоблор карактерише правног поседника државног суверенитета. (Савладар Андроник носи само титулу физледс и потписује се Аубрбугуок Хеоотоб уфрии Вељћлебе 'Ророоу,

византијском крунидбеном праву ранијих времена постоји добар рад од зтскеј-а, Паз ђухап!. Кубпипозгесће Ња5 шп 10. ЈћаЕ. (Вуз. ХАвећу. 7 [1898] 21577) Нејзепђега мисли да у о1еке!-оуој расправи није довољно истакнут удео народа и војске при постављању императора, специјално њихова саизвола за преузимање владе. Удео народа долазио је до израза у свечаним акламацијама приликом крунидбених свечаности. Право учешћа народа у овом Била јасно истиче Кодин у свом делу Пе обеси у поглављу пер; отет рорее а еос (ед. Воп.), које садржи важан материјал за реконструкцију визано крунидбеног права у доба Палеолога. Изабрани сматрао се пуноправним владарем у оном моменту, када су народ, сенат и представници војске у Цариграду свечано изговорили име императора са додатком полл% та гтђ а после овог обављен је црквени акт крунисања уз акламацију (ебетт |ша), који је световном акту давао духовну допуну.

Нејзепђега истиче државноправни значај акламације при крунисању, јер путем ових даје народ саизволу, да изабрани може преузети царску власт. Акламације нису биле празна форма, него су оне чиниле битан услов за пуноважност самог крунидбеног акта. Већ Кодин у споменутом свом делу налази за потребно да истакне значај ових акламација. Исто тако су и приликом

;