Glasnik Skopskog naučnog društva

336 Гласник Скопског Научног Лруштва

Најзад, у поглављу, о коме сада реферишемо налазимо оправданих напомена и о ограниченим правима својине баштиника (властеле и сељака) као и пронијараи о колонизацији пустих земаља и места опустошених.

Говорећи о праву обавеза г. Намисловски наглашује недостатак изворне грађе у том погледу, али оправдано тврди да је цивилни обрт био већ јако развијен у Шемањићевој Србији. Када се узме у обзир њен уопште високо културни ниво, нарочито пак цветање трговине, ова напомена изгледа довољно образложеном и треба да се прими. Аутор, на основу изворних докумената, даје више мање догматски преглед главних врста обавеза односно уговора у средњовековном српском праву; ту налазимо, дакле, и куповину-продају, и размену, и поклад, и залог, и узимање новца на дуг (са и без камата), и најам, и дар.

оглавље о „сеоском“ или „аграрном“ праву (ргамо млејзкје) говори о правним обичајима и донекле привредном начину, на који су обрађиване земље властелинске (световне властеле и манастирске) као и сељачке. Говори ту и о различним врстама сеоског становништва (не спомињајући меропхе!), о „колективизму аграрном читавих села“ (стр. 36, без довољне обраде предмета), о најму услуга. Г. Намисловски износи још и јаки уплив у томе погледу византијског права преко српске компилације зване „благовјернаго и Христољубивог цара Јустинијана Закон о записањи“.

Најзад, у посљедњем поглављу прикупљени су најважнији изворни подаци о насљедном праву и то највише о наслеђу по обичају и закону, а не по тестаменту, које се, према аутору, веома касно појављује у српском праву. Ово питање остаје код њега недовољно расветљено (в. стр. 43; упор. расправу Пешрановића у Нади Јисовчјаџепзке АКадепије, ХХШ стр. 38 и сл.).

Изнели смо извесне празнине и нејасности у расправи г. Намисловског (овим празнинама могла би се додати још и непотпуност библиографије), али то не значи да ова расправа нема вредности. Ми нипошто не споримо њој значај првог систематског, и ако догматског и можда превише кратког, прегледа установа српског имовинског права у каснијем Средњем веку, расправе, коју је свакако вредило и требало написати. Споменута горе брошура

та Намисловског о уређењу судства у средњовековној Србији даје више догматски но историјски преглед главних судских установа Немањићске Србије — царске односно краљевске власти (њена „резервата“), царских односно краљевских управника и повереника, властеоских и манастирских судова, судова мешовитих („станак“ и други), најзад судова градских. Аутор дискутује између осталих питања и о средњовековној српској пороти, придружујући се мишљењу већине научењака (оба Јиречека, Стој. Новаковић, Јов. 5. Авакумовић) да су поротници прави суци, против сумње Владимира Мажуранића, који би хтео у поротницима да виде познате из других европских права Средњег века сопјигићотез (слично, према тумачењу неких историчара руског права, руским „послусима“).

а стр. 55 и сл. аутор говори о градовима у Србији, па износи мишљење да их није било у западно-европском смислу. То би мишљење требало проверити.

На стр. 59 спомиње аутор да су и после рефорама цара Душана у Србији остали администрација и судство нераздвојени. То је потпуно природно и сасвим у духу средњовековног и не само словенског права (руски намђсници и влосшели, пољски зфагозћу и Казгћебапу, енглески еаг5 итд.

У расправи „О судском праву српском у Средњем веку“ аутор третира у општим потезима историју целокупног српског права, ослањајући се на штампане изворе, поглавито на законске споменике, које је издао Ст. Новаковић и на Законик цара Душана, као и на главне монографије о том предмету. — У предговору аутор напомиње, да је он хтео дати историјску подлогу својим ранијим више догматским студијама (две од њих смо горе приказали). У уводу (стр. 4—10) г. Намисловски предлаже периодизацију српске правне историје. Прво доба 1168—1281, друго 1281—1348, треће 1348—1459. Доба