Gledišta

U tipičnoj konfliktnoj situaciji (i u većem delu štrajkova) na jednoj strani se nalazi „uprava preduzeća”, sa skupinama radnika čije interese afirmiše poslovna politika, a na drugoj strani radnici čiji su interesi zapostavljeni. Ima, razume se, i drugih varijanti (između dve strane u sukobu javljaju se neopredeljene grupe, ili grupe sa diferenciranim stavom i nejednakim angažovanjem u sukobu; ili, između suprotstavIjenih grupa radnika, „uprava preduzeća” preuzima ulogu arbitra; ili grupe radnika u tehnički naprednijim, akumulativnijim i sl. jedinicama odbijaju preraspodelu dohotka koja bi bila u interesu napretka preduzeća i radne zajednice u celini itd.). U svakoj od tih varijanti prepoznajemo tendenciju da se svojinski monopol učvrsti i reprodukuje razdvajajući radnike, i diferencirajući socijalno-ekonomski položaj radnika u širokom dijapazonu od povlašćenog položaja tehno-birokratskih skupina, preko mešovitog položaja radnika koji sudeluju u upravljanju, ali su i dalje opterećeni jakim elementima situacije najamnih radnika, do skupina radnika koje su praktično isključene iz samoupravljanja i svedene na položaj najamnih radnika (a pri tome lišene formalne organizacije za zaštitu svojih interesa). Kao što su empirijski poznati sukobi među grupama radnika u radnim organizacijama (u obliku štrajkova i u drugim relativno teškim oblicima), tako se mogu zamisliti sukobi među skupinama radnika koji rade i privređuju u različitim preduzećima, grupacijama preduzeća, industrijskim granama, teritorijama sa različitom privredom itd. U svakoj od tih mogućih konfliktnih situacija uzrok sukoba bio bi isti: društveno disjunktivno dejstvo svojinskih monopola koji za svoju egz : stenciju i reprodukciju vezuju posebne interese pojedinih skupina radnika, diskriminišu interese drugih skupina radnika i teže da ih podvrgnu dominaciji i eksploataciji, rastavljaju i protivstavljaju radne zajednice i različite grupe učesnika u društvenom procesu rada. Is t a tendencija u svojinskim odnosima može dovoditi do suprotnosti i sukoba unutar pojedinačnih radnih zajednica i među njima. Okolnost da se štrajkovi i drugi socijalni konflikti u procesu rada i ekonomske reprodukcije obično ne javIjaju u prostoj dihotomičnoj figuri (svojina rad; upravljači radnici), već u veoma složenoj i raznovidnoj konfrontaciji društvenih grupa, nipošto nije dokaz iščezavanja fundamentalnih suprotnosti u odnosima proizvodnje niti argument za tezu o ~pitomom”, ublaženom, neantagonističkom karakteru „protivrečnosti među radnicima”. Naprotiv, imamo dokaze da su fundamentalne svojinske suprotnosti perzistentne, da se mog u održavati i u uslovima nerazvijenog radničkog samoupravljanja i da

38

DR ZORAN VIDAKOVTC