Gledišta

organi”. Prvi deo ovog stava nije dovoljno precizan. Ako se pođe od privredne aktivnosti radne zajednice, tada je rezultat te aktivnosti proizvod koji se može obračunati kao ukupni (bruto) ili novi (neto) proizvod. Poznato je da se proizvod može kvantitativno odrediti u naturalnom izrazu, u fizičkim jedinicama, ako je reč o ukupnom proizvodu, odnosno u vrednosnim iii, tačnije, no\ r čanim jedinicama, kao vrednost ukupnog proizvoda, odnosno vrednost neto-proizvoda. (Ovde ukazujem na nepodudaranje značenja termina vrednost ukupnog proizvoda sa terminom vrednosti, koji označava ekonomsko-teorijsku kategoriju vrednosti robe.) Vrednost proizvoda je, po pravilu, izražena tržišnim cenama. Tržišne cene faktora proizvodnje služe i za obračun materijalnih troškova proizvodnje. Zato se, precizno govoreći, vrednost neto-proizvoda izražena na bazi tržišnih cena ne može izjednačiti sa novostvorenom vrednosti proizvoda radne organizacije. Poznato je da pod određenim teorijskim pretpostavkama ta jednakost postoji samo u globalnom, društvenom, makroekonomskom izrazu. Nejasno je i šta se podrazumeva pod čistim finansijskim rezultatom. Možda čisti prihod. Iz Cemeovog objašnjenja se saznaje da on zavisi od „same raspodele i preraspodele dmštvenog dohotka”! Ceme produžuje (str. 1315): ~U tom smislu živom konkretnom radu radne zajednice možemo pripisati samo jedan deo privređenog dohotka kao njen stvami „radni učinak”, to jest kao dohodak koji proističe iz njenog fizičkog i umnog napora. Dmgi deo ostvarenog dohotka je mnogo manje zavisan od konkretnog radnog napora kolektiva”. Posle stava po kome se konkretna visina dohotka vezuje za „valorizaciju tekućeg rada” sada čitamo da se „živom konkretnom radu” radne zajednice može ~pripisati” samo jedan deo dohotka. Znači, dohodak je nešto više od „valorizovanog tekućeg rada”. Da bi se iz ove pojmovne zbrke našao izlaz, smatram da neka pitanja treba razjasniti. „Živi konkretni rad” je stvorio proizvedena dobra, upotrebne vrednosti. U njima su sadržana utrošena materijalna dobra i „radni učinak”. Ovo predstavlja naturalni ili tehničko- proizvodni aspekt odnosa. Pitanje određivanja ekonomske, dmštvene važnosti dobra, pitanje određivanja vrednosti, odnosno cena, je dmga, ekonomska, dmštvena strana procesa proizvodnje u uslovima robnih oblika pritTeđivanja. Mislim da je Čeme prenebregao u metodološkom pogledu ovaj dvojaki karakter robnih odnosa. Pri vrednosnim kategorijama, u koje dolazi i dohodak, nije reč o stvarnom „radnom učinku”, već o dmštveno potrebnoj ili dmštveno priznatoj veličini. Isto tako se mora imati u vidu proizvodna snaga rada radne zajednice ili pojedinačnog proizvođača, a ne samo njihov fizički i umni napor. Vemjem da su Čemeu poznati pokušaji koji su činjeni da se rad koji stvara vrednost izrazi kao količina utrošene Ijudske energije i njihov teorijski neuspeh. Ostaje zato nejasno koji su ga razlozi rukovodili da pri definisanju dohotka sve ove metodološke postupke Marksove teorije vrednosti zanemari. I na stranici 1316.

294

DR MILOS SAMARDŽIJA