Gledišta

Otpori koji nastaju pri izgradnji i razvijanju samoupravne radne organizacije su mnogobrojni. Otvorimo ma koje naše novine, pa ćemo na njihovim stranicama svakog dana naći niz ilustracija i primera da ovaj istorijski proces oslobađanja rada ne ide bez teškoća i otpora. Među njima se, svakako, mogu naći i ponašanja radnih kolektiva u kojima je maksimalizacija ličnih dohodaka postala osnovni cilj u njihovom privređivanju. Ne ulazim u motive takve poslovne politike preduzeća, ali, po opštem shvatanju, ovakva politika raspodele ne predstavlja reprezentativnu karakteristiku odlučivanja o raspodeli u samoupravnom sistemu privređivanja. štaviše, i neka empirijska istraživanja ukazuju na to da su ponašanja pojedinačnih proizvođača u velikom broju radnih organizacija određena ovakvom pobudom. Čeme je dobro uočio ovaj fakat, ali je otvoreno pitanje da li on predstavlja karakteristiku samoupravnih odnosa. Da li se na osnovu takve politike raspodele mogu razvijati i dalje izgrađivati samoupravni odnosi ili ne mogu? Ako mogu, tada je Čeme u pravu. Ako je maksimalizacija ličnog dohotka osnovni princip poslovne politike samoupravne radne organizacije i ako radnik gleda na deo dohotka za fondove kao na odbitak od ličnog dohotka (str. 1307), tada se postavlja pitanje preko kojih društvenih formi se obezbeđuju uslovi za normalnu proširenu i socdjalističku po svom društvenom karaktem reprodukciju u našoj zajednici? Mogu prihvatiti da je jedan od razloga ovakvog ponašanja proizvođača i radnog čoveka i činjenica što ( ,u našem privrednom sistemu preduzetnička funkcija privređivanja s poslovnim sredstvima preduzeća za radnika upravljača nije trajna, životna funkcija, ona se od njega ne traži niti mu se garantuje (vidi zakon o radnim ođnosima)” str. 1308. I ovog puta su u ekonomsko-logičku analizu položaja proizvođača kao samoupravljača, tj. u analizu preduzetničke funkcije uključene kao odlučujuće činjenice za određivanje njenog karaktera neke pojave koje danas karakterišu položaj radnog čoveka u našoj zajednici, ali koje nisu ni po opšteusvojenim stavovima ni prema odredbama Ustava i Zakona o radnim odnosima karakteristika 'razvijene samoupravne organizacije. Mislim da nema potrebe podsećati na odredbe čl. 9. Ustava SFRJ o sadržini prava i dužnosti radnih Ijudi u samoupravljanju u radnoj or ganizaciji, gde se konkretizuje i preduzetnička funkcija. Isto tako, ne mogu se zanemariti, kada se načelno diskutuje o sistemu i određuje reprezentativna karakteristika sistema, ni odredba čl 36. Ustava, u kojoj se definiše sadržina prava na rad, ni slobode rada. Konkretno učešće pojedinca u radnoj organizaciji društva je ne samo njegova trajna životna funkcija, kojom on obezbeđuje uslove za svoj opstanak, već je u isto vreme to i jedini osnov za sticanje svih prava samoupravljača, pa i prava da se učestvuje u ostvarivanju preduzetničke funkcije. Iz privremenih i za sistem samoupravljanja nereprezentativnih teškoća u zapošljavanju, otpuštanjima sa posla, nejednakostima u dohocima radnih organizacija, koje su rezultat monopolističkih i sistemski nerešenih uslova privređivanja, ne može se zaklju-

300

DR MILOS SAMARDZIJA