Gledišta

čivati da su to procesi i pojave koje određuju „objektivni položaj” u kome radnik upravljač radi u razvijenoj samoupravnoj organizaciji. Ukoliko Cerne ima pravo, tada sve ono što je u nas rečeno o samoupravljanju, bar u zakonskim tekstovima, nije reprezentativno, ne ostvaruje se ni kao tendencija, jer objektivni procesi dovode do drugačijeg ekonomskog položaja radnog čoveka u radnoj organizaciji. Ako radnika „zanima najviše kratkoročni dohodak privredne organizacije” i u njemu hoće da maksimizira svoj lični dohodak, ostaje otvoreno pitanje društvene organizacije formiranja sredstava za investicije. Radnik će biti zainteresovan za investicije ako mu se omogući ako ne potpuno, ono bar delimično prisvajanje sredstava u poslovnom i rezervnom fondu preduzeća. Mislim da se tada radnik koji je vlasnik samo svoje radne snage, na ovaj način pretvara u sopstvenika sredstava za proizvodnju i rada nalazi interes u investicionoj politici preduzeća ne više kao radnik ili ne samo kao radnik već kao sopstvenik. Drugim rečima, interes pojedinca u investicionoj politici radne organizacije ima za osnovu ličnu ili privatnu svojinu'na sredstvima za proizvodnju. Naime, taj njegov interes se zasniva na sticanju dela dohotka koji nije rezultat njegovog radnog napora, čak ni njegovog rada u prošlosti, već se zasniva na njegovoj svojini na sredstvima za proizvodnju i predstavIja oblik dividende ili kamate. Predlog koji Ceme daje u pogledu promene sistema raspodele, da bi se otklonio unutrašnji konflikt interesa između radne organizacije i proizvođača kao članova radne zajednice (na str. 1312), ima upravo takvu društvenu sadržinu. Za prodatu radnu snagu, koja je kvazi-roba, proizvođač dobija naknadu kojoj se priznaje svojstvo kalkulativnog troška. Za učešće u ukupnom poslovnom uspehu proizvođač dobija deo ličnog dohotka iz dobiti i, najzad, pošto se dmgi deo dobiti kapitalizuje, tj. unosi u fondove preduzeća, on bai na jedan deo dobija obveznice. Tako se razvijaju akcionarski odnosi, i to ne samo kao „kolektivno akcionarski odnosi” među privrednim organizacijama već i kao akcio narski odnosi u preduzeoima preko „vezanih uloga radnika” (str. 1323). To, po mišljenju Ceraea, ne protivreči razvijenom kolektivno preduzetničkom sistemu. Ako je pod ovim Čeme imao u vidu naš sistem samoupravnih socijalističkih odnosa, tada se sa njegovim stavom teško ko može složiti, Mi se, kaže Ceme, ~ne smemo bojati tih akcionarskih odnosa, pošto kolektivno kapitalizirani dohodak radnici u pretežnoj meri ne bi individualno prisvajali”. Mi se ne bojimo tih odnosa, ali ako želimo samoupravne socijalističke odnose, mi ih ne možemo prihvatiti kao osnovu za njihovu izgradnju. Tu je poenta. Sve dok je bio zasnovan na ulozi radnog čoveka u proizvodnom procesu i upravIjanju proizvodnim procesom samo na osnovu njegovog rada, sistem je, po Cemeu, konfliktan i protivrečan. Radna organizacija i pojedinac imaju protivrečne interese i zbog toga je radnik, po pravilu, nezainteresovan za razvoj preduzeća, pa čak i za njegovo normalno funkcionisanje. Ali

301

METODOLOSKE I DRUSTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA (II)