Gledišta

stemu d njegovoj politiokoj strukturi i niz dmgih problema tkoji su u mojoj poilemici polkrenuiti ild samo pomenuti. Ne znam razlo-ge fcojima se dr Stevan Vračar rufcovodio kada je spor ofco čdtavog fcontdksta hipoteze pretvorio u spor o jednoj 'stranici tefcsta, ali mislim da odgovor autora ndje odigovor na postavljena pitanja i probleme. Razumljivo, ne mislim da je autor objavIjenog teksta obavezan da stupi u dijalog sa oponentom njegovih teza i stavova. Ali, istovremeuo', mislim i to da autor ne može, afco mu je stvamo stalo do' naučne rasprave, da 'kritiku svojih teza i stavova uzdma kao prost ob jekat svojih meditacija o neikim dmgim pitanjima i da bez ikakvih argumenata tu kritiku jednostavno diskvalififcuje. 1. PRAVI SMISAO TEKSTA I NJEGOVA „DEZINTERPRETACIJA” Kiitikujuci partijski monopolizam i sagledavajući posledice monop'oiistiokog položaja partije u socijalističkim odnosima, dr Stevan Vračar doiaza do sledećih za'ključaka: „Istorijska prafcsa je pokazala O'graničenu vrednost jednopartijsfc'Og sistema. Otuda su se javild d p ofc uš a j i da se üblaže nedostaci koji nastaju pirimenom fcrutog moidela ovoga sistema. Na primer, kod nas je odavno inaugurisan kurs stvaranja bespartijskog sistema, razdvajanja partije i vlasti, pretvaranja partije u vodeou idejno-po]iličku snagu itd. Pod pretpostavkom da stvami uslovi omoiguće postepeno i najzad potpuno nestajanje poliitičke partije, zaista je najpoželjnije stvaranje demokratsikog sistema u kome ne bi bilo nifcafcve partije. Mogu se izražavati nade da će tako i biti u budućnosti. Međutim, ima istorijsfcih indikacija da bi bio moguć i dvopartijski sistem u socijalizmu. U mnogim socijalističkim zemljama je povremeno dolazilo do fcriza i do hrutalnih obračuna u partijskim vrhovima. Teško je verovati da su tu uvek bila posređi iznenadna preobraćanja nekih visofcih partijsfcih funkcionera u neke „neprijatelje socijalizma", već pre pojave mogućeg i čak prirodnog razilaženja oko krupnih pitanja politike, pa je onda nastajala ne samo ekskomuinikacija nego i likvidacija (ne samo poiitička nego i fizioka!) opozicionara. Takvi slučajevi su izazvali svuda krajnje mučnu i lošu siiku o jednopartijskom sistemu, a sam sdstem je time umnogome gubio demokratsika obeležja, naročito onog imutaipartijskog demofcratizma. Zar ne bi bilo prirodnije da

307

KO DIŽE IDEOLOŠKU PRAŠINU