Gledišta

Mils, takođe je u svojoj knjizi „Marksisti” ukazao na odumiranje uticaja dveju najvećih ideologija zapadnog sveta; hberahzma i marksizma. Šta ostaje, ili šta sada nastaje, Mils, na žalost, zbog prerane smrti nije odgovorio. A Bel? Ukidajući ideologiju, on ostavlja utopiju. A „utopija je ona koja treba da specifira kuda se želi ići, k a k o će se donde stići, troškove poduhvata donekle predvideti i opravdati k o će to platiti”. 7 ) Ovim se čini da Bel hoće još jednom da nas uveri u neophodnu potrebu da se stvari prilagođavaju njegovoj viziji. Manhajm, jedan od najistaknutijih mislllaca na planu sociologije saznanja, nazvao je jedno od svojih najpoznatijih dela; „Ideologija i utopija”. On je nastojao da dođe do definicije oba ova pojma. Bel se „oduševio” njegovora definicijom ideologije (totalne) i gotovo bez rezerve ju je prihvatio. Ipak, Manhajmova shvatanja utopije („pojam utopije odražava... takvu intelektualnu angažovanost nefcih potčinjenih grupa za razaranje i transformaciju date situacije u društvu da ona... vidi samo one elemente date situacije koji imaju tendenciju da je negiraju”. K. Manheim, Ideology and Utopia, Harvest Book, str. 40)

) D. Bell, isto, str. 405.

Belu ne odgovara sasvim i zato on daje svoju definioiju. Cak i više od toga, Bel upozorava da utopijom ne treba pravdati nedoliona sredstva kojima se želi postići revolucionami cilj, Teško je a da se iza mase činjenica i podataka iznesenih u ovoj knjizi ipak ne vidi tendencioznost i Belova želja da čitaoce übedi u istinost svoje viizje društva. Ta želja je toliko očita da Bel nije mogao da svoju knjigu ne završi citiranjem ruskog mislioca XIX veka Aleksandra Hercena: ~Da li vi stvamo želite da osudite sva Ijudska stvorenja, koja danas žive, na izigravanje tužne sudbe karljatida... koje nose patos na kome će igrati buduće generacije?.... Ovo bi samo po sebi trebalo da služi Ijudima za opomenu; cilj koji je beskrajno udaljen ndje cilj, već, ako hoćete, zamka; cilj mora biti blizu, on mora da bude barem radnikova nadnica ili zadovoljstvo u obavljenom poslu. Svako doba, svaka generacija, svaki život poseduje svoju punoću.” Na kraju, postavlja se pitanje: da li je Belovo doba, koje je dobro za njega, dobro i za druge? Zar drugi nemaju pravo na „svoj život”? Ako imaju, onda zašto je on svoju knjigu nazvao „Kraj ideologije”? vlađimir štambuk