Gledišta

moj strukturi jugoslovenskih skupština postoji jedna vrsta institucionalizovanja gmpnog i funkcionalnog, kao i nacionalnog pluralizma. Takav i još uži pluralizam dolazio je do izražaja i u kandidovanju i u glasanju u pojedinim većima svih skupština. Ovaj pluralizam prati svaku političku organizaciju i on traži toleranciju, pa i razumevanje značaja raznih mišljenja, čak i takvih s kojima se ’ne slažemo’ (i kad smo većina). Znak je deraokratdje ako se partijska disciplina koristi samo izuzetno za prelomna pitanja. Pluralizam se javlja u obrazovanju postojećih ’formalnih’ i ’neformalnih’ interesndh gmpa, pa i gmpa za pritisak. Danas se sve više zapaža i u socijalističkim zemIjama da politički 'totalitarizam’ i partijski ’monopolizam’ niti su marksističke ideje niti su stvame pojave socijahstičkog dmštva, a još manje su uslov za razritak socijalističke demokratije zasnovane na samoupravljanju. Postoji 'pluralizam’ koji nije znak demokratije i njene snage, već je izraz ugušene opozicije i borbe za vlast, kao i nepostojanja jasnih alternativnih izlaza (ovakve pojave poslednjih godina dolaze do izražaja i u Jugoslaviji). Saglasno tome, u savremenim uslovima političkih odnosa u Jugoslaviji ne bi koristile socijalizmu i demokratiji ’alternative’ koje bi se sukobljavale sa osnovndm principima postojećeg dmštvenog i ustavnog sistema. Takve alternative bi bile protivdemokratske i protivustavne, pošto bi se neizbežno zasnivale na prokapitalističkim, birokratskim, autokratskdm, nihdlističkim, verovatno najčešće na šovinističko-naoionalističkim d autokratsko-birokratskim ’interesima' d raspoloženjima. Takva stanja i ’interesi’ se još uvek održavaju u Jugoslaviji, bez obzira na oblike i prerušavanja u kojdma se javljaju. Ona vrše svoj uticaj i unose u raspoloženje, pa i u neke odluke, jednu vrstu stihijno-konfuznog ’pluralizma’. Njdhovo instituoionalizovtmje ne bi služilo slobodi ni naroda, ni čoveku, a nd njihovoj jednakos-

ti. To i nisu altemative, nego restauracije ’starog’ režima ili konzervativna reakcija. U socijalističkoj demokratiji otpor prema ’neprijateljima slobode’ ne postiže se i ne može se vršiti revolucionamim terorom, kao što je bilo u prvim fazama francuske revolucije i socijalističkih revolucija, već ulogom i uticajem ujedinjene akcije radnih Ijudi i većine svesnih građana. Jedan od oblika ove udružene akcije jesu i pohtičke organizacije koje su svojim idejno-političkim uticajima i autoritetom pozvane da otklanjaju uslove za pojavu, a i manifestacije antidemokratskih altemativa u političkom životu i u sebi. Načelno, ovakve ’alteraative’ objektivno nemaju više značaj ispitivanja osnovnih pitanja društvene strukture i demokratske orijentacije socijalističkog dmštva. One su za takve ’altemative’ koje treba da se samo usvoje ili nametnu. Ove altemative nemaju više karakter ’dijaloga’, već antidijaloga. Ali dmštvo je već spremno da ih raščišćava, a ne da se s njima oštro obračunava. Ovo raščišćavanje pretpostavlja slobodu izražavanja mish, koje je osnovni uslov svake demokratije, a koja postoji ako je može uživati i onaj koji se protivstavlja i onaj koji je u dstorijskom smislu ’neprijatelj slobode’. Ni sam Ustav Jugoslavije ne zauzima drukčiji stav u pogledu slobode misli i opredeljenja, koja je zajamčena svakom.” NAŠE TEME br. 1/1968.

MIKO TRIPALO: Još jedanput o reorganizaciji Saveza komunista; MARKO VESELICA: Planiranje kvalifikacione i obrazovne strukture u uvjetima samoupravljanja; BOGDAN COSIC: E\nopski Zapad i zakonitost neravnomiemog ekonomskog i političkog razvitka u kapitalizmu; JURAJ BOBER: Kriza individualne svijesti: ZLATKO CEPO: Oktobarska revolucija i

682