Gledišta

univerzalnog modela, onda, svakako, ne bismo mogli lako zaobići politički sistem Pariske komune. Nekoliko činjenica posebno doprinose političkoj i teorijskoj „atraktivnosti” jednog političkog sistema koji je nastao pre skoro stotinu godina. Najpre su to opšti istorijski uslovi u kojima je politički sistem Pariske komime nastao. Reč je, naime, o najvišem stepenu klasičnosti ovili uslova, s obzirom na to da se pariska revolucija ostvarila u velikom gradskom centru, u čijoj je socijalnoj strukturi proletarijat zauzimao odlučno mesto. Prema običnoj logici kretanja stvari, sasvim je moguće postaviti sledeću formulu: iz klasičnih socijalnih uslova proleterske borbe izrastao je klasičan sistem vlasti proletarijata. Ova činjenica nema i ne može imati u današnjim uslovima borbe za političku organizaciju proletarijata samo formalan značaj. Politička praksa i buržoazije i socijalizma to veoma dobro potvrđuje. Priroda i struktura kapitalizma učinile su veoma sličnim različite nacionalne političke modele u kapitalističkim državama kao što su, recimo, dve protivrečne tendencije političkog razvitka socijalizma, samoupravIjanje i etatizam, postale njegove univerzalne karakteristike. Ukohko su se neki elementi političkog sistema Pariske komune afirmisali zbog njenih klasičnih karakteristika, onda je sasvim logično očekivati da se oni pojave i u drugim nacionalnim, ah sličnim socijalnim okvirima. Zatim, politička praksa Pariske komune mora imati posebnog značaja za savremenu koncepciju socijalizma zbog toga što je ona trajala u iednom isključivo revolucionarnom periodu. Istina je da ova činjenica upućuje na oprez pri upoređivanju pošto se na njoj može zasnovati moguća nerazvijenost političkog sistema Pariske komune, ali je takođe nemoguće u njoj ne videti osnovu jedne dublje racionalizacije. Politički sistem Pariske komune rađao se i trajao je u neposrednoj konfrontaciji sa klasičnim političkim sistemom buržoazije, pa su u njega radnička klasa i revolucija unele maksimum njima svojstvenih kreativnih mogućnosti i sposobnosti. Radnička klasa Pariza zaista je ~htela” 1871. godine da pokaže svetu i Francuskoj da ona nije nimalo manje od buržoazije sposobna da bude osnovni protagonist u jednoj društvenoj organizaciji koja je morala biti koliko duboko humanitama toliko i racionalna. Pariska komuna je trajala dovoljno dugo da ispolji ovakve namere i orijentaciju, da preuzme inicijative iz kojih će se ove orijentacije potvrditi, a toliko kratko da nije „uspela" da stvori sopstvenu birokratiju koja bi ostavila svoj pečat i deformisala njene osnovne institucije. Politički sistem Pariske komune ostao je u najvećoj mogućoj meri (onoliko koliko je to moguće u dmštvenim odnosima) sistem jasnih odnosa i revolu-

546

DR SLAVKO MHOSAVLEVSKI