Gledišta

noj i realnoj nejednakosii Ijudi u pogledu intelektualnih, stmčnih, moralnih, emocionalnih i silčnih sposobnosti. Dmštveno kretanje, i kada je na liniji progresa, protivrečnog je karaktera. U oblasti politike i ekonomike ono deluje egalizirajuće, a u oblasti podele rada, na ovom stepenu razvitka, deluje diskriminirajuće. Na liniji ove diskriminatorne tendencije, koja se manifestuje u svim oblastima Ijuđske delatnosti i na različite naćine (najvažnija je podela Ijudi na upravljače i izvršioce), nalazi se i formiranje tzv. dmštvene elite. Termin „dmštvena elita” dobio je i kod nas pravo građanstva, i izvestan broj autora koji proučavaju ovaj problem, dmštvenom elitom smatraju, uglavnom, samo jedan deo umnih radnika, a u potpunosti isključuju svc nosioce bilo kakvilj radnih uloga u oblasti fizičkog rada. Ovakav pristup i koncepcija izazivaju, uz najveću toleranciju, bar tri primedbe; 1) to je oblik otvorene glorifikacije umnog rada, a implicitno obezvređivanje fizićkog rada, 2) teško je ovu koncepciju učiniti koherentnom sa humanistički orijentisanom teorijom i metodologijom u oblasti sociologije i nauke uopšte, i 3) termin „društvena elita" sadrži i vrednosni sud (elita) subjektivistički obojen, jer pod „elitora" podrazumeva isključdvo političke i intelektualne sposobnosti (dmštvenu elitu deli na političku i intelektualnu), a potptmo odbacuje i ignoriše ostale čovekove kvalitete i sposobnosti, koje su i dostojne poštovanja, i idmštveno-korisne, d nejednako distribuirane i prisutne kod čoveka. Dmštvena elita se obično deli na političku i intelektualnu, a intelektualna na humanističku i tehničku inteligenciju i umetnike. Pošavši od ove podele dmštvene elite, jedna kratka analiza ukazuje na sledeću heterogenost ove društvene skupine; 1) U političku elitu se ulazi dmgačije nego u intelektualnu. Dok se pripadnikom političke elite postaje isključivo voluntarističkim kanalom ( ili kroz demokratski ili autokratski mehanizam), dotle je ulazak u intelektualnu elitu dvojak; ovla. davanjem visokim obrazovanjem i naukom (završavanjem fakulteta), kod humanističke i tehničke inteligencije, ili kom kretnim umetničkim ostvarenjem, kod umetnika. 2) Pripadnost političkoj eliti nije uslovljena unutrašnjim, neotuđivim ličnim kvalitetima, već je određuju spoljni faktori (masa ili „forum”, tj. izbor ili naimenovanje), a pripadnost intelektualnoj eliti uslovljena je jedino unutrašnjim, ličnitu kvalitetima ličnosti, koje su neotuđive od nje. 3) Pripadnost političkoj eliti nije trajnog karaktera, dok je pripadnost intelektualnoj eliti trajna, tačnije rečeno doživotna. Iz svega navedenog vidi se da u suštinskim kvalitetima politička i intelektualna elita nemaju ničeg zajedničkog. Društvena elita, dakle, obuhvata vrlo heterogene kvalitete, i između njenih delova mnogo je veča razlika nego sličnost. Na osnovu ovoga, čini se da je, polazsći sa stanovišta teorije značenja, i od pravila klasifikacije i tipologije, a i same /i-votne realnosti, teško održiv i sam pojam „drušlveua elita'

1018

MIROSLAV lIVKOVIC