Gledišta

čivanja o tim procesima. Ako u celokupnom privrednom odluoivamjju budiu predominantno zastupljeni oni interesi radnika koji opredeljuju njihov samoupravni društveni položaj, ekonomija će biti bitno socij alistički usmerena, a u proizvodnji vrednosti potisnute i suzbijene (odnosno efikasno kontrolisane i neutralisane) njoj imanentne tendencije kapitalističke reprodukcije. Samoupravni društveni položaj radnika negira i isključuje one determinizme u ekonomskoj reprodukciji koji proizvodnji vrednosti daju kapitalistički karakter: pretvaranje akumulirane vrednosti u kapital, koji ekonomsku moć otuđuje od rada, i pretvaranje radnikovih sposobnosti u najamnu radnu snagu, koja se kreće u društvenora procesu rada, formira i obnavlja po zakonitostima tržišta radne snage i unutar antagonističkog odnosa najamnine i viška vrednosti. Svi bitni interesi radnika, koje smo apstrahovali i kao interes radničke klase u socijalističkoj rekonstrukciji društva, zavise od negacije i prevazilaženja ovih determinizama u ekonomskoj reprodukciji. Socijalistički etatizam je dejstvo tih determinizama preinačio i ograničio, ali nije uspeo da ih radikalno prevaziđe, što se dzrazilo u društveno-ekonomskim suprotnostima između etatističkog svojinskog monopola i rada. Radikalno rešenje očekujemo od radmčko-samoupravnog odlučivanja o svim relevantnim činiocima društvenog procesa rada i reprodukcije. Ali takvo odlučivanje, u procesu nastajanja, susreće se najpre sa ekonomskim i političkim procesima koji nisu u neophodnoj meri podvrgnuti kontroli udruženih radnika, a na koje snažno utiču i grupni interesi različiti od radničko-klasnog interesa. Usled toga i samoupravno odluoivanje potpada pod prisilu determinizama ekonomske reprodukcije koji protivreče samoupravnom društvenom položaju radnika. Zato odlučan ishod ovog zbivanja zavisi od ukupne društvene snage koja će biti aktivirana na strani bitnih interesa radnika. Razlučivanj e prodzvodnj e vrednosti od kapitalističke reprodukcije, ta istorijska vododelnica u ekonomiji, zavisi od izražavanja interesa radnika, odnosno radničke klase, od društvene moći koja će biti sabrana za ostvarivanje tih interesa. Kad ispitujemo ulogu sindikata u tom zbivanju, polazimo od pretpostavke da u sadašnjoj društveno-ekonomskoj strukturi ni organi radničkog samoupravljanja ni politička vlast nisu u stanju da se u neophodnoj meri emancipuju od ekonomskih i društvenih procesa u kojima ovo razlučivanje nije završeno. Na sindikatu je da svim sredstvima o kojima je napred bilo reči vrši konstantan pritisak u smislu primene kiiterijuma privrednog odlučivanja saglasnih bitnim interesima radnika, a time izvrši i odlučan uticaj da se radničko-samoupravna ekonomija razluči od kapitaldstičke robne proizvodnje. Na radničkoj klasi je, dakle, da uspostavi sopstveni način proizvodnje. To za nju ne može učiniti nijedna posrednička sila u društvu, ni najdobronamemaji kreatori privrednog sistema, ni najsposobniji i njoj privrženi ekonomski kolegiju-

DR ZORAN VIDAKOVIĆ