Gledišta

DR ZORAN VIDAKOVIĆ

snovana privreda biti racionalna ako se pretpostavljeni opredeljujući interes ne potvrđuje u svim segmenlima privređivanja i svim fazama ekonomske reprodukcije? U takvoj privredi ne može biti racionalnosti ako interes radnika nije predominantan. Bila bi ekstremna neracionalnost: zasnovati privredni sistem na interesu radnika kao opredeljujućem kriterijumu, a u privrednoj praksi ceniti privredne odluke, činove i rezultate privređivanja po nekom drugom kriterijumu racionalnosti (a pogotovo ako bi taj drugi kriterijum bio, recimo, profit dli neka druga kapitalistička kategorija koja je u objektivnoj suprotnosti sa pretpostavljenim prvim kriterijumom). Kao kad bi neko u kapitalističkom načinu proizvodnje naumio da racionalizuje sve odluke, činove i rezultate privređivanja polazeći ne od profita kao kriterijuma racionalnosti, već od sasvim različitog kriterijuma koji potpuno ignoriše interes kapitala. Takav sistem privrede bio bi neodrživ. Ako je takva duboka neracionalnost sadržana u temeljima privređivanja, to ne može ispraviti dalja racionalizacija u pojedinostima koja polazi od izvedenih, ali u odnosu na pretpostavljenu osnovu nekoherentnih fcnterijuma (bilo da je posredi racionalizacija u oblasti tehnike i tehnologije, organizacije proizvodnje i rada, oblika i metoda privređivanja ili nekog drugog činioca privrednog procesa). Staviše, napori za racionalizaciju u pojedinostima ostaju jalovi, ili bivaju osujećeni, ili daju obratne efekte u privređivanju. Celokupno iskustvo našeg privrednog života, a naročito u godinama privredne reforme, potvrđuje da uspešan privredni razvoj i funkcionisanje privrednog sistema zavise od toga da li će interes radnika biti ugrađen u sve elemente privrednog sistema, u sve privredne odluke, u sve faze ekonomske reprodukcije, kao opredeljujući princip 1 nedvosmisleni kriterijum. To je uslov koherentnosti, tdtalnosti i produktivnosti ovog načina privređivanja; inače, taj način ne može biti uspešan, ne može obezbediti privredni rast pa čak ni prostu reprodukciju oinilaca proizvodnje, jednostavno ne može da opstane. Sve što je rečeno o ulozi sindikata u odnosu na uspostavljanje radničko-samoupravnog načina proizvodnje, u celosti važi i za obezbeđenje fundamentalne racionalnosti privređivanja. Organizacija usredsređena na ostvarivanje interesa radnika, osposobljena da taj interes autantiono dzražava i snažno zastupa u svim društvenim procesima, a naročito u privrednom upravljanju, postaje u razdoblju uspostavljanja radničko-samoupravnog načina proizvodnje bitan činilac racionalizacije privređivanJa. privrednog razvoja i funkcionisanja pri'V'rednog sistema. Kad sindikat i svi organi društvene moći radnika zastupaju Interes radnika i teže da ga izraze, pa i u bor b i n a m e t nu, tako da bude opredeljujući u celokupnom privrednom i društvenom životu, ne čine to, odnosno ne treba to da čine sa stanovišta socijalnog üblažavanja i ~popravljanja” dejstva efconomskih zakonitosti, niti sa stanovišta humanizacije ekonomije koja bi bila njeno ograničenje.