Gledišta

hteti übeđivati da spoljašnje nasilje, koje su mu dragi učinili, jeste nasilje koje je on sam sebi učinio. U dru g i m Ijudima on će pre naći prirodne izbavitelje od kazne koju je sam izrekao, tj. odnos će se upravo obrnuti” („Sveta porodica”, Beograd, 1959, str. 255). Govoreći o proizvodnji u komunizmu Marks piše: „Zamislimo da proizvodimo kao Ijudi. U tom slučaju: 1) .. .ja bih u procesu delatnosti uživao u indiv i dualnom ispoljavanju života i osećao bih ličnu radost...; 2) tvojom upotrebom, odnosno potrošnjom moga proizvoda ja bih se nep osredno radovao, svestan činjenice da sam svojim radom. . . stvorio predmet koji odgovara potrebi dragog Ijudskog bica; 3) osećao bih se posrednik između tebe i Ijudske vrste, znajući da si ti svestan toga da ja predstavljam neophodnu dopunu tvoga bića i neophodni deo samoga tebe; 4) znao b'h da sam svojim individualnim ispoljavanjem uslovio tvoje životno ispoljavanje, pa sam, prema tome, svojom individualnom delatnošću neposredno potvn d i o i realizovao svoje pravo biće, svoje 1 j u ds k o i svoje društveno biće" (MEGA I, 3. Exzerpte, S. 546 ff.). Utopijski zvuče i ne k i Marksovi dosta poznati pasaži o totalnoj ličnosti, poklapanju podele rada sa individualnim sklonostima, potpunoj kontroli socijalnih procesa od strane udruženih individua u kcn munizmu i sl. Toj utopiji potpunog i definitivnog razotuđenja pridražuje se Marksova preterana deterministička sklo j nost: 10 ) komunistička budućnost čovečanstva osigurana je neumitnim zakonima istorijskog razvitka. Ali da ne bude nesporazuma, Marksu se ovde ne prebacuje što je gradio utopiju shvaćenu samo kao viziju nepostojećeg oblika draštvene organizacije koja samim tim mora da sadrži izvesnu dozu neostvarljivosti. Bez takve anticipacije nema odlučnijeg prevazi-* laženja istorijskog fakticiteta, već samo tavorenja u njemu. Utopija, uzeta u tom relativnom, za razliku od apsolutnog smisla, predstavlja legitimni konstituens Marksove radikalno-kritičke filozofije drušU va i istorije. Takva utopija je inherentna njegovoj revolucionamoj dijalektici. Zato su oportunistički teoretičari u radničkom pokretu obično istupali i protiv dijalektike i protiv utopije kod Marksa. Konzervativcima je svojstveno da sve novo i neisprobano diskvalifikuju kao utopijsko. Sličnu averziju piem.a utopiji ima i politika sitnog reformisanja postojećeg (socijal engineering). Utopije su, međutim, često otkrivale neslućene humane potencije i na temeIju njih angažovale Ijude u borbi za budućnost. Ne->

I 0) O njoj sam pisao u raspravi ~Etika i interpretacija Marksa", ~Praxis" I—2/1966, pa se na to neću vraćati.

941

OTUĐENJE, DIJALEKTIKA I UTOPIJA