Gledišta

da idealizuje društvo za čije stvaranje ulaže ogromne napore i žrtve. Ideologija apsolutizuje i univerzalizuje relativno i partikulamo društveno-istorijsko stanovište. Tako je, na primer, građanska ideologija predstavljala svoje dmštvo kao izraz prirodnih prava i Ijudske prirode. Marksova vizija komunizma je delimično apsolutno-utopijska, ali ne i ideoioška, jer apsolutizuje i univerzalizuje opšteljudsko, a ne partikularno stanovište. Njegova apsolutna utopija izvršila je ne samo teorijski već i praktični uticaj, kako pozitivan, tako i negativan. Mada Marksa ne možemo smatrati odgovornim za postupke njegovih sledbenika, ipak neče biti naodmet da podsetimo na neke od njih. Vera u ostvarljivost savršenih ciljeva pomaže da se Izdrži u borbi za ambiciozne, ali relativnije ciljeve. Teško onima koji se bore bez ozbiljnije nade, ali ne manje i onima koji to čine sa neograničenom nadom. Kako li se posle svega što je snašlo i revoluciju i njega lično osećao jedan Trocki, koji je pre toga ovako sanjao o komunističkom čoveku: „Čovek će postati nesrazmerno jači, mudriji, slobodniji, telo će mu b’ti harmoničnije proporcionisano, pokreti ritmičkiji, glas muzikalniji, a forme egzistencije prožete dramatskim dinamizmom.” Apsolutizacija komunističke budućnosti podstiče preterana očekivanja i od socijalizma kao „prelaznog perioda”. Zar nisu boljševici u revolucionarnoj ekstazi pokušali da jednostavno ukinu novac, zakonski brak, religiju? Ako revolucionar nije u stanju da svoju nadu prilagodi realnim mogućnostima, on će se najverovatnije teško razočarati. Naravno, moguć je i drugi psihološki izlaz: arogancija fanatičnog utopiste. On će nastojati da po svaku cenu podigne stvarnost na nivo savršene budućnostk A kad to ne uspe, onda će obično pribeći ideološkoj obmani i samoobmani. Tako su staljinisti predstavIjali svoje društvo kao maltene ostvarenu beskonfliktnu utopiju; njenu harmoniju su, doduše, katkad remetih „ostaci starog”, ali nikako i neke suprotnosti koje bi bile imanentne novom društvu. 4. Sledbenici Marksovog shvatanja otuđenja treba više da vode računa o njegovoj terminološkoj evoluciji. Ne može se olako prelaziti preko činjenice da on u kasnijim radovima, po pravilu, više ne upotrebljava reč „alijenacija”. Već u „Nemačkoj ideologiji Marks samokritički pominje „otuđenje”, „Ijudsku suštinu”, „gener.'čko biće” i „Ijudsku prirodu”. U „Manifestu komunističke partije” on piše: „Nemački literati postupili su sa profanom francuskom lite-

944

DR SVETOZAR STOJANOVIĆ