Gledišta

građivanju prave slobode ličnosti, nesputavane ne samo spolja već ni iznutra, nije ništa dmgo do prećutno prihvatanje otuđenja i neslobode ćovekovog bića kako je lepo istakao u svom predgovom dr Jakovljević. Da 3i vredi ukazati (opet) na neke grabe štamparske greske koje koi'ektura jednog renomiranog izdavaćkog preduzeća ne bi bar u deMma ovakve vrste smela dopuštati (za prvo Frojdovo delo, recdmo, stoji „Studija o historiji”, umesto o histeriji, govori se o prirodi odnosa između ~£ilozofije mozga i mentalnih aktivnosti". umesto fiziologije mozga, o „većoj iii manjoj budućnosti”, umesto budnostd itd.) ?

velimir filipović

kaete hamburger

PHILOSOPHIE DER DICHTER* (NOVALIS SCHELLER RILKE)

Kako se fcrugovi umetnosti, filozofije i religije dodiruju i ukrštaju, ontolozi, u >potrazi za onim što jest, katkad su spontano dosezali i do bića umetnosti, ili religioznog bića. Rezultati Kantovog i Šelingovog istraživanja, s jedne strane, d Kjerkegorovog i Jaspersovog, s dmge, upravo ukazuju na ocrtane mogućnosti. U dmgom kmgu problema, nalazeći se u domenu gnoseološfcih i veza i odnosa ovih sfera, javlja se pitanje o mo-

* Kete Hainburger: „Filozofija pesnisa” (Novalis, Siler, Rilke), Stutgart■Berlin-Keln-Mainc, 1966.

gućnosti njihovih međusobnih „izražavanja". Izvesno je da sve umetnosti u jednakoj meri saznajno ne doprinose uvidu u filozofski ili religiozni smisao bića. Pre svega, bit (W e s e n) umetnosti ne može se reducirati na puko sredstvo rejprezentaoije i „izražavanja" drugog bića. A zatim sledi i pitanje: je li uopšte mogućno neposredno „iskazati” biće (S e i n), budući da svako iskazivanje pretpostavlja posredovanje, a to se kako izgleda, ne može smatrati onim bitnkn u umetnosti. Hegel je problem postavio obmuto. Naime, zajedničko onim trima sferama jeste upravo mogućnost da se mogu svesti na dimenziju saznajnog. Stoga i premisa: ove sfere se dodiruju utoliko ukoliko je u njima prisutno saznajno. Samo pitanje, međutim, u kojoj meri saznajni krugovi pojedinih formi ili vnsta umetnosti seku filozofski krug, zaslužuje pažnju, mada se u isti mah mora priznati ma kakav rezultat ovog istraživanja bio, to nikako ne utiče na vrednost samih vrsta umetnosti. Nalazeći se u oblasti ispitivanja gnoseoloških veza umetnosti i filozofije rekli bismo u sferi istraživanja formalnih sličnosti opažamo da je j e z i k ono što povezuje p o e z i ju, literatuni d filoz o f i j u. Ove tri forme, gledano u perspektivi saznajnih veza, dodimju se više nego forme slikarskog, muzičkog ili filozofskog. Radi ove povezanosti filozofije i poezije, kao i radi veza i odnosa filozofskog i umetničkog bića uopšte, nije mali broj pokušaja da se temeljno isipitaju i utvrde mnogovrsne relacije filozofije i pesništva, pesnika i filozofa, što je i predmet istraživanja Kete Hamburger u „Philosophie der Dichter” („Filozofiji pesnika". 1. Pisac je već u Uvodu ovog dela bio primoran da pokaže da naslov njena dela, iako, na prvi pogled, nije opravdan u odnosu na Rilkea, koji _ nije istovremeno poput Silerai Novalisa filozof i pesnik,

1417