Gledišta

u krajnjem slučaju pogađa i isamog Rilkea. Ono po čemu se razmatranje Rilkeovog dela u ovom kontekstu može smatrati smlslenim, jeste činjenica da je Rilkeova poezija istovremeno i filozofija, ma da sam Rilke nije filozof u užem smislu reči. „Ovde je reč o drugačijem slučaju povezivanja filozofije i pesničkog bića nego u Novalisa i Šilera, tj. o onom, kako se čihi, jedinstvenom slučaju, da je ovde poezija umesto filozofije” (str. 9). Autorova osnovna namera ogleda se u pokušaju da se ispitaju složeni odnosi NovaUsove filozofije sa neokantovskom teorijom saznanja, mnogostrane veze Šilerovog i Sartrovog duha i, napose, Rilkeove poezije sa Huserlovom fenomenologijom. 2. NovaHs se od 1798. godine intenzivno bavio matematikom. U njegovom shvatanju matematike naziru se elementi povezivanja ove nauke sa religijom i magijom. Da je na sve to presudno uticao Kant biće jasno tek pošto se izloži način na koji je Novalis objasnio magiju. Za Novalisa „prava matematika je, u stvari, element magije”. „Matematika je najviši život.” „Život boga je matematički. Svi božanski poslanici moraju biti matematičari. Cista matematika je religija. K matematici se dospeva samo teofanijom.” ~Ko ne poima matema tičku knjigu predano (bogu) i ne čita njene reči kao božje reči, taj je ne razume” (~Matematische Fragmente”, 1799, 111, 539). U proučavanju Šelingove filozofije naziremo gotovo iste motive i u njegovoj misaono j orijentaciji. Ovde su elementi platonizma i trascendentalizma očigledni. Platonizam se javlja u formi pitagoreizma, u kojoj je matematd'ka hipostazirana; ona se javlja kao bitni element strukture sveta, čije je poreklo sam um, logos. Analizirajući podrobno stavote izložene u „Matematische Fragmente” (1799), Kete Hamburger kaže sledeće; .J’ojam m a g i j e nalazi se u izvesnom odnosu sa saznaj-

noteorijskim pojmom sinteze u Kantovom smislu, čak još specijalnije, sa logičkim sintetičkim sudovima a priori, o kojima Novalis višestruko reflektira” („Philosophie der Dichter”, str. 16). Već iz Novalisovog postavljanja problema „Kantovo pitanje: Da H su mogući sintetički sudovi a priori? može se izraziti specifično na mnogostrane načine; na primer; Je li moguć genije? ... Je Li mogućna m a g i j a?” izgleda razumljivo, kako nas uverava autor „Filozofije pesnika”, ~da se pojam sinteze za njega proširuje do pojma koji bi se mogao najpodesnije odrediti sa suštinom stvaralačkog...” (str. 17). Za Novalisa „genije je sintetizirajući princip ...” Budući zaokupIjen problemom „žive” matematike, nadahnjujući je božanskom promisli, Novalis je istovremeno ulagao napore da sintetizira filozofsko-saznajno teorijske osnove infinitezimalne metode sa svojim „magijskim idealizmom” a time i transcendentalnim idealizmom. Oko 1800. godine romantičkom krugu, koji je već uveliko bio poznat, i Novalis je, pored ostalih, dao svoj značajan prilog. Problem b e skonačnog, kao najeminentniji problem romantizma, doživljava u NovaMsovom ~Weltanschauungu” specifično formulisanje. U vezi s tim K. Hamburger piše: „Opažamo kako za Novalisa religiozno matematički problem beskonačnog, koji je bio najmiliji problem romantizma, postaje metodiokim problemom matematike, a ovo je, od svih romantičara, samo kod njega bio slučaj" (str. 34). Rezimirajuoi poglavlje o Novalisu Kete Hamburger smatra da je „Novalisova filozofija izvestan pokušaj da se prevlada nesklad, koga označava roraantičko osećanje sveta, nesklad između Ja i svega, konačnog i beskonačnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, pojedinačne duše i svetske duše, individualnog i osnovne tendencije, omiljeni pojmovi romantike, koji su

1418