Gledišta

U pojedinim zemljama u razvoju dati su različiti odgovori na postavljeno pitanje. Međutim, bez obzira na razlićitosti u pružendm odgovorima, gotovo u svim tim zemljama susrećemo planiranje kao metod usmeravanja i übrzavanja njihovih privrednih kretanja. Pored drugih faktora, socijalističke zemije, sa svojim iskustvima iz oblasti planiranja, imale su značajncg udela u takvim krctanjima prema planiranju. A ta okolnost svakako je i navela E. A. Utkina da poseban rad posveti problemima planiranja u zemljama u razvoju. Vredno je napomenuti i činjenicu da knjiga predstavlja prvi rad te vrste u sovjetskoj ekonomskoj literaturi i da zbog toga zaslužuje posebnu pažnju. Rad je podeljen na šest delova, od kojih se prvi odnosi na opšte karaktiristikc planiranja u zemljama u razvoju; drugi, na ulogu državnog sektora u razrešavanju oroblema privrednog i društvenog razvoja, treći, na finansijske aspekte privrednog razvoja. četvrti, na probleme spoljne ekonomske pomoći; peli, na opšta obeležja planova razvo ja pojedinih zemalja u razvoju (od kojih se detaljnije obrađuju planovi UAR Indije, Burme, Malija, Alžira i Ccjlona); i šesti, na stavove buržoaske nauke u pogledu puteva i metoda razvoja zenialja u razvoju. Bez ustezanja se može reći da se kroz sve ove delove kao neprekidna nit provlači ideja planiranja i, posebno, specifičnosti te aktivnosti u uslovima nerazvijene materijalne i društvene baze zemalja u razvoju. Prema autoru, „može se smelo tvrditi da je planiranje efikasno samo u uslovima postojanja suverene države... koja smelo ide puteem jačanja društvene svojine” (str. 39). A društvena (državna) svojina je veoma nerazvijena u zemljama u razvoju. U Indiji, na primer, uprkos 15-godišnjoj praksi planiranja, državni sektor daje samo 10% nacionalnog dohotka zemlje (str. 128). U Egiptu situacija je u tom pogledu mnogo povoljnija, jer u njemu oko 85% industrijske proizvodnje do-

lazi iz državnog sektora (str. 109). Zbog takvog stanja, sa svim su različite mogućnosti za efikasna uticanj e na raspodelu društvenog fonda rada i regulisanje proccsa društvene reprodukcije u pojedinim zemljama u razvoju. S obzirom na te mogućnostl (i mnoge druge), kao i na metcde kojima se sve zemlje u razvoju koriste za übrzavanje svog privrednog rasta. autor ih svrstava u tri grupe: Prva grupa zemalja svoju budućnost zasniva na bržem razA r oju industrije, formiranju i jačanju državnog sektora u važnijim oblastima privrede (pre svega u industriji, saobraćaju i bankarstvu), u ograničavanju, a u nizu slučajcva i u zabrani aktivnosti inostranih monopola (a često i domaćeg monopolističkog kapitala). Takav put razvoja susreće se, na primer, u Alžiru, Bur mi, Maliju i dr. U drugu grupu autor svrstava zemlje u kojima se takođe mogu zapaziti progresivm elementi kao i u prvoj grupi, s tim što su oni nešto slabije izraženi. U toj grupi ss nalazi Kenija, Meksiko, Indija i dr. U treću grupu svrstavaju se zemlje koje bivše kolonijalne sile nastoje svim silama übediti da njihav razvoj treba da se zasniva na razvoju poIjoprivrede, i na privatnom preduzetništvu. U tom pravcu posebne napore čini i Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Ta nastojanja su i našla praktičnog izraza u planovima nekih zemaija u raz : voju; na primer, u Ugandi i Tajlandu. Težnja zemalja sve tri grupe je da maksimalno übrzaju svoj rast. Razlike se, međutim, ispoljavaju u tome kako i preko čega ,se to žsii ostvariti. Specifičnosti su posebno izražene u putevima prve i treće grupe zemalja. I dok prva grupa zemalja proklamovane ciljeve i zadatke razvoja žeh (po pravilu) da ostvari preko oslanjanja na mdustrijski razvoj, zatirn uz vrlo aktivno direktno ućešće državnog sektora u privrednom životu, i uz maksimalno angažovanje sopstve-

1619