Gledišta

nih domaćih izvora, doile treća grupa zemalja, svoje razvojne ciljeve zasniva na razvoju poljoprivrede, privatnoj inicijativi i maksimalnom oslanjanju na ekonc-msku pomoć iz inostranstva. Autor veoma detaljno raspravIja o prednostima prvog puta razvoja u odnosu na ireći put razvoja. On posebno analizira i zavisnost realizac'je pkinova zemalja u razvoju od spoljne ekonomske pornoći. Ta zavisnost se može videti iz sledećih podataka: 83% svih resursa neophodnih za realizaciju trogodišnjcg plana razvoja Nepala, 40% finansijskih sredstava neophodnih za izvršavanje drugog pctogodišnjeg plana PaMstana i 32% potrebnih sredstava šestogodišnjeg plana Tajlanda treha da se obezbede iz inostranih sredstava. Slična situacija je i sa Nigerijom, gde za izviše nje njenog plana za period 1962—1968. godina oko 50% neophodnih planskih ulaganja treba da se obezbedi :z inostranih izvora (str. 104). Na osnovu iznetih činjenica, autor ukazuje na veoma izraženu prenapregnutost i osetIjivost planova zemalja u razvoju s obzirom na ostvarivanje planom projiciranog priticanja pomoći u vidu stranih sredstava plaćanja. Pri tcme se posebno govori o pomoći koju kapitalističke zemlje pružaju zemljama u razvoju, a posebno pomoći kaje zemlje u razrmju dobijaju od socijalističkih zemalja. Dok se u prvom slučaju govori o uslo vima bez pomoći, u drugom slučaju se govori o pomoći bez uslova. Prema autoru, u Aziji i Africi se uz pomoć socijadističkih zemalja izgrađuje više od 400 industrijskih preduzeća. Posebno se govori i o učešću jugoslovenskih eksperata u sastavljanju drugog petogodišnjeg plana Etiopije za period 1962—1967. godina. Kako je materijalna i društvena baza zemalja u razvoju nerazvijena, iskustvo u korišćenju planiranja relativno kratko i skromno, sasvim je razumljivo da u izgrađivanju ■opšte strategije (pa i taktike) razvoja u tim zemljama veoma često dolazi i do lutanja

i grešaka. Formulisanje ciljeva i zadataka razvoja koje ne prati adekvatni obim finansijskih sredstava češće predstavlja pravilo nego izuzetak u zemljama u razvoju. Ta okolnost predstavlja jedan od razloga što autor smalra da je pitanje finansiranja problem broj jedan zemadja u razvoju. U okviru toga on po sebno tretira ulogu poreza, akumulacije državnih preduzeća, ulogu kreditnog sistema, državnih zajmova, deficitarnog finansiranja i drugih izvora. U zemljama u razvoju, razvoj pojedinih aktivnosti često nije kcmcepcijski usklađen. Stoga dolazi do pojava disproporcija u razvoju, a i do zaostajanja ostvarenih kretanja u odnosu na planirana. Druga pojava je posebno izražena pri ostvarivanju tempa rasta ukupne proizvodnje i _zaposlenosti, realizacije planiranog obima investicionih ulaganja. kao i ostvarivanja planiranog obima stranih sredstava plaćanja, i to bilo po osnovu izvoza bilo po osnovu raznih oblika međunarodnih zajmova ili ekonomske pomoći. Sve te činjenice upućuju zemlje u razvoju na čvršću međusobnu saradnju i na brže razvijanje komplementamih industrija. U tom pogledu, poslednjih godina, posebno su aktivne zemlje Zapadne Afrike. Širenju državnog sektora autor posvećuje posebnu pažnju. Taj sektor se najčešće tretira kao cilj i osnova (mnogih) planova zemalja u razvoju i to stoga što on cmogućava mobilizaciju i koncentraciju raspoloživih resursa na najvažnije objekte, što sprečava njihovo raspršavanje, _ i to u situaciji kada postoji ogroman raskorak između proklamovanih ciljeva i zadataka razvoja s jedne strane, i stvamog stanja u tim zemIjama s druge strane. Isto tako, razvijanje tog sektora stvara realne pretpostavke i za uspešnije usmeravanje kapitala u skladu sa ciljevima i zadacima proklamovanim planovima zemalja u razvoju. Pažnju autora, gotovo kontinuelno, privlači i msistiranje buržoaskih ekonomista da do-

1620