Gledišta

nog zakona, pa čak i do njegovog potpunog negiranja. Raščišćavanje ovog pitanja je, svakako, od bitnog značaja, jer kad sociologija ne bi bila u stanju da pored odgovora na nitanje ~šta” i „kako” odgovori i na pitanje „zašto”, dovela bi u pitanje sopstvenu egzistenciju kao nauku. Sa posebnom pažnjom autor upozorava na opasnost od uplitanja vrednosnih sudova pri posmatranju dmštvenih odnosa u kojima je i sam posmatrač aktivan činilac i učesnik. Autor smatra da se pristrasnost istraživača može svesti na najmanju mem ako se poštuju njegova uputstva: a) učiniti vrednosne premise (sudove) izrazito jasnim i eksplicitnim; b) uvesti alternativne hipoteze; c) provera rezultata i zaključaka drugih autora može nesumnjivo da da odlične rezultate; d) pokazati i proveriti odnos zaključaka prema premisama od kojih se startovalo; e) jasno ograničiti problem, rukovodeće hipoteze, principe za selekciju podataka i definicije ključnih pojmova; f) spremnost da se sledi argument do njegovog logičkog zaključka; g) hrabrost da se napuste tradicionalno cenjene ideje ukohko nova evidencija to dozvoljava; h) tačno i precizno sakupljanje podataka; i) ~sociološka imaginacija” da se vide alternativne mogućnosti interpretacije; j) odgovorna i stalna kritika ideja i razmena iskustava ne samo između istraživača koji se bave istim problemima već i između njih i logičara i filozofa nauke”. lako su teškoće oko otkrivanja zakona, veza među dmštvenim pojavama, veoma ozbiljne, one nisu i nerešive, kaže autor. U svakom slučaju, ne mogu poslužiti kao dovoIjan razlog da se poriče društvena zakonitost i determinizam dmštvenih pojava u najširem smislu reči. S dmge strane, one su dovoljan razlog da se sociološka objašnjenja učine manje pretencioznim i obazrivijim.

U drugoj glavi autor se kritički osvrće na pokušaje da se ideje kauzalnosti i zakona zamene pojmovima kao što su „funkcija”, „cilj", „razumevanje” i „idealan tip”. Funkcionalno objašnjenje nastanka nekih pojava je u najboljem slučaju dopuna uzročnom objašnjenju, ali ga ne može zameniti iz prostog razloga što nam ono ne daje odgovor na pitanje zašto je neka pojava nastala, zašto je prate određeni kvaliteti, već samo odgovara na pitanje čemu služi ta pojava i kakva je korist od nje. U trećoj glavi, „Pojam sociološkog zakona” autor navodi svoje mišljenje da pre svega treba jasno odrediti razliku koja postoji između sociološkog determinizma i prirodnog determinizma, kao i ostalih društvenih nauka. Iz svog shvatanja o specifičnostima sociološkog determinizma, po kome svako sociološko objašnjenje mora biti kompleksno jer se svaka sociološka pojava mora proučavati u njenoj vezi sa masom drugih socijalnih i prirodnih pojava, autor izvlači zaključak o specifičnosti sociološkog zakona u odnosu na zakone drugih društvenih nauka. Ilustmjući na primerima kako treba da izgleda ta sociološka orijentacija u istraživanjima, autor (uz primedbu da je svestan toga da „ ... primerima objasniti misao ne znači i dokazati je”) daje definiciju sociološkog zakona. Ona glasi: „ ... pod sociološkim zakonima podrazumevamo iskaze o objektivno postojećim vezama između raznih vrsta socijalnih pojava, kao i vezama između socijalnih i nesocijalnih pojava, ako se te veze odlikuju relativnom konstantnošću, nužnošću, opštošću i određenim stepenom suštine koju izražavaju”. U četvrtoj glavi autor daje klasifikaciju socioloških zakona pri čemu za osnovu podele uzima bitne oznake pojma zakona: opštost, nužnost, suština i konstantnost. U sledeće četiri glave autor pokušava da dokaže osnovanost navedene klasifikacije:

1764