Gledišta

samu konstantnost treba shvatiti na statistički način, tj. da ona ima statistički karakter. To znači da zakon važi pod određenim uslovima koji su obično samo slični a ne potpuno identični. Ponašanje pojedinaca i društvenih grupa treba posmatrati i tumačiti u vezi sa njihovim mestom i položajem u društvenoj strukturi. To je jedino ispravan sociološki metod koji se zasniva na pretpostavci da je individua proizvod društva a ne njegov stvaralac, što znači da je uticaj društvenih uslova snažniji od uticaja koji pojedinac može imati na menjanje društvenih uslova. Razume se, u određenim uslovima sociološko objašnjenje pojava ne sme da previdi ciljeve i vrednosti kao motive Ijudske aktivnosti. Kada se interpretiraju situacije moraju se uzeti u obzir prošlost, sadašnjost i budućnost. Određena celina uslova u svom delovanju uvek je nešto više i kvalitativno drugačije od njihovog prostog zbira. Zakon izražava samo relativno stalne odnose. Kada bi ti odnosi bili stalni, zakon koji ih jednom opiše bio bi večan. Zakon zavisi od uslova koje opisuje i čim se promene usiovi, mora se menjati i zakon. Dokle god smo u stanju da naučnom analizom objasnimo odstupanje od zakona i pokažemo da su ona, iako česta, ipak slučajna u odnosu na zakon, stari zakon vredi i dalje. Sociološki zakoni su statističkog karaktera, to znači da su sva predviđanja koja se izvode iz ovih zakona vezana sa odstupanjima, čije se granice, doduše, mogu dovoljno tačno proceniti. Drugim rečima ako je broj pojava dovoljno veliki, moguće je predviđanje ponašanja većine iz skupa iste vrste, iako se ne može predvideti svaki pojedinačan slučaj. Odstupanja od zakona objašnjavaju se ontološkim i gnoseološkim razlozima.

Time Sušnjić završava svoju raspravu o pitanjima kakav treba da bude sociološki pristup pojmu zakona, kakve su teorijske mogućnosti sociologije kao nauke, kakve su prirode socijalne zakonitosti i kako se mogu koristiti u praksi. Problem je jasno postavIjen, razmatranje ima svoj logički tok razvoja, tako da knjiga ima formu naučnog istraživanja sa formulacijom problema, definicijom pojmova, konstatovanjem činjenica i utvrđivanjem jednog gledišta. 'Na kraju treba reći da za prikazivanje ove knjige nije nevažno obratiti pažnju na stil pisanja jer i sam autor u predgovoru upozorava čitaoca na to. On piše: „Nasuprot sociolozima kojima je suhopama dosada prva garancija naučnog pisanja, ja sam pisao onako kako sam morao, tj. suprotno od onoga kako oni pišu. Dobro istraživanje je nauka, a živ, lagan i neposredan stil izlaganja je neka vrsta umetnosti. Prema tome umetnost i nauka se ne isključuju. Ako već postoji čitav niz načina na koje se istina ili jedna ideja može izraziti, ja ne vidim razloga zašto se odlučujemo za najsuhoparniji i najdosadniji. Društvene nauke bi trebale biti lepe nauke” (str. 8). Ova samouverenost u specifičnost svoga stila nije našla pimo opravdanje u tekstu koji sledi. Emocije koje prate izlaganje u ovom slučaju nisu dokaz vrednosti dela već samo otkrivanje privatne hčnosti autora. Tako, na primer: „Danas Ijudi vole promenu. Onaj koji tvrdi da je ne žeh laže. Onaj ko je stvamo ne oseća kao potrebu nije normalan. Svaka promena pruža mogućnosti za otkrivanje nečega novoga: novoga sveta, novih dimenzija saznanja i osećanja. Menjanje postaje istinski izvor nade da će život jednog dana biti onakav kakvoga ga svaki od nas u svojoj hčnoj mašti dočarava. Ono što ja žehm ovde da istaknem jeste da ova potreba za menjanjem može biti katastrofalna za svaku zdravu tradiciju, znak poricanja svake trajne ili večne vrednosti” (str. 19).

1766