Gledišta

nji da Hegel u objašnjavanju stvamosti vrši inverziju kategorija subjekta i predikata, tj. da stvamost izvodi iz mišljenja, a ne mišljenje iz stvamosti (ili na planu političke filozofije da narod izvodi iz države, a ne državu iz naroda). I uprkos tome što kritikuje takođe i Hegelovo shvatanje da je ustavna monarhija najbolji oblik vladavine u savremenosti, suprotstavljajući joj demokratiju koncipiranu velikim delom na bazi Rusoove teorije, što uči o odumiranju države a ne o njenom deifikovanju, Marks naziva životinjom onoga koji smatra Hegela filozofom koji je glorifikovao ideju pmsko-monarhijske države. Tako oštra reakcija protiv onih koji Hegelu pripisuju nešto najgore što se može pripisati jednom filozofu koji je pretendovao na sveobuhvatnost i nepristrasnost nema samo psrhološko opravdanje. Ne buni se Hegelov učenik zato što se vređa uspomena na njegovog učitelja, nego ustaje protiv jednog simplificiranog i, samim tim, neodrživog, interpretiranja Hegelovog učenja o državi. S obzirom na činjenicu da je u istoriji pokušavano da se Hegel zloupotrebi i u fašističke svrhe, da je mogao poslužiti onim fašističkim interpretatorima koji su veličali ideju države (naravno sa nacističkim koloritom) i, uopšte, da je mogao biti idejni izvor za opravdanje bilo koje totalitarističke ideologije, iznova se postavlja nekohko pitanja. Koji je stvami smisao Hegelovog učenja o državi? Kakav položaj zauzima država u filozofiji apsolutnog idealizma? Koji elementi Hegelovog učenja imaju vrednost i danas, tj. u kojoj je meri Hegel teoretičar moderne države? Kakav je stvarni odnos Marksa prema Hegelovoj političkoj filozofiji i filozofiji uopšte? Knjiga Erica Veila pod naslovom „Hegel i država” bavi se odgovorom na ova pitanja. Mi ćemo zato (imajući u vidu važnost ovih pitanja i izuzetnu vrednost Veilovih pokušaja odgovora na njih) ukratko prikazati sadržaj ove knjige, dajući uz put, neke

objekcije kako o Hegelovim tako i o Veiiovim stavovima. Veil, najpre, suočen sa tradicionalnom slikom Hegela kao apologete, konformiste, konzervativca itd., kao i sa Marksovom i Engelsovom ocenom, postavlja sebi pitanje o metodu kojim treba razrešiti sporove oko Hegela. Osnovni metodološki stav koji Veil primenjuje u istraživanju Hegela sastoji se u zahtevu da se polazi od izvomih Hegelovih tekstova, da se pokuša razumeti šta je Hegel stvamo rekao i da se. najzad, rezultati ovih istraživanja uporede sa klasičnom kritikom. Istraživanje počinje sa filozofskim temeljima politike, dakle sa temom koja je osnovna preokupacija i misli samog Veila. Upoređujući prirodu i istoriju (sfem u kojoj je ideja konkretna ali sebe nesvesna sa onom u kojoj je i konkretna i sebe svesna), Hegel opravdano tvrdi da red i umnost moraju biti prisutni i u istoriji kao i u prirodi i da ih, štaviše, mora biti više tamo gde ima čoveka, tj. svesti. Zato je sasvim konsekventno što Hegel napominje da je i prestupnička misao jednog zločinca, samim tim što je misao, vrednija od svega što se dešava u prirodi. Hegel, dakle, ne dopušta da se um napusti u domenu istorije uveravajući da um nije više skriven u proizvodima Ijudske svesti, nego u kretanju zvezda, planeta, reka, itd. I kao što postoji nauka o prirodi, tako postoji i nauka o državi. Kako izgleda Hegelovo učenje o državi? Raspravljanje o tome kakva država treba da bude bilo je strano Hegelu. Filozofija, kao svoje sopstveno vreme obuhvaćeno u mislima, ne ide ispred istorijskog događanja, nego dolazi post festum, kao Minervina sova u predvečerje da objasni ono što se već odigralo. U okviru ove koncepcije lišeno je smisla svako građenje utopija, svako učenje o idealnim društvenim uređenjima. Zadatak filozofije je, prema tome, da objasni stvarnost države kakva ona jeste. U ovoj tački Hegel stre-

1770