Gledišta

snog instinktivnog prikrivanja, od obmanjivanja drugih pa do samoobmanj ivanj a” (str. 49), za razliku od totalnog pojma o kojem govori onda kada je reč o osobenosti i kvalitetu totalne strukture svesti određene epohe ili određenih grupa. Zajednički momenat u oba pojma ideologije je činjenica da su uslovljena društvenom egzistencijom njihovih nosilaca; razlikujemo ih jer: prvo, partikulami pojam ideologije podvrgava sumnji samo jedan deo tvrđenja protivnika, dok totalan pojam dovodi u sumnju celokupan protivnikov pogled na svet (uključujući i kategorijalni aparat) i želi da i te kategorije razume polazeći od kolektivnog subjekta; dmgo, kod partikulamog pojma funkcionalisanje se vrši na psihološkoj ravni, za razliku od totalnog pojma gde se ono vrši na noološkoj (teorijskoj) ravni; treća razlika se odnosi na činjenicu da partikulami pojam pretpostavlja ~da se ovaj ili onaj interes uzročno primorava na ovu laž ili prikrivanje a pri totalnom pojmu ideologije smatra se da ovom ili onom sloju odgovara ovaj ili onaj pogled, način razmatranja, aspekt” (str. 51). Ukoliko prilikom operisanj a sa totalnim pojmom ideologije ne dovodimo u sumnju sopstveno stanovište, onda je reč o specijalnom pojmu ideologije; međutim, ako „imamo hrabrosti da kao ideološka posmatramo ne samo protivnička stanovišta nego principijelno sva, pa dakle, i sopstvena" (str. 65), onda je reč o opš t o j formi totalnog pojma ideologije. Dok je pri suprotstavljanju partikulamog i totalnog pojma ideologije reč o tome da li se kao ideološke označavavaju pojedinačne ideje ili celokupna svest i da li se funkcionališe psihološka ili noološka ravan, dotle je pri suprotnosti specijalno-opšte reč o pitanju da li je mišljenje svake gmpe, partije, pa i naše dmštveno uslovljeno ili je to samo mišljenje naših protivnika. Opšta forma totalnog pojma ideologije tvrdi da je svako Ijudsko mišljenje ideo-

loško i da ono kao takvo omogućava da iz običnog učenja o ideologijama nastane sociologija saznanja. Na ovaj način shvaćena ideologija ima dve mogućnosti: 1. da se već u procesu istraživanja odrekne nastojanja ka apsolutizaciji svojih stanovišta i razobličavanja tuđih, da se oslobodi vrednovanja i ograniči na ispitivanja povezanosti društvenog položaja i načina mišljenja; 2. da ovaj neutralni postupak, kasnije, poveže sa nekim saznajno-teorijskim stavom. Iz toga proizlazi da se može govoriti, s jedne strane, o vrednosno neutralnom tipu opšteg i totalnog pojma ideologije i, s druge strane, o tipu koji je orijentisan prema vrednovanju. Zadatak vrednosno neutralnog izučavania ideologije biće da proučava partikrdarnost pojedinačnih stanovišta i njihovu povezanost u sklopu društvenih zbivan'a. Cinjenica da ovo shvatanje trenutno, ili uopšte, može da se liši problematike istine opravdava se: 1. ako smatramo da posedujemo istinu, zatvaramo sebi put za otkrivanje nekih za nju relevantnih „okolnosti”; 2, obogotvorenjem posedovane istine, onemogućava se otvorenost prema dopunjavanju, onemogućava se dinamična misao na račun statične. Manhajm, zatim, dodaje i teškoću da se u okviru mnogobrojnih stanovišta jednakih vrednosti jedno toliko učvrsti da bi se uzelo za ono jedino pravo i istinito. Takođe se ističe kao razlog i situacija da „veličanje samoga sebe i preporučivanje sebe putem apsolutnih vrednosti odveć često je samo sračunato na potrebu za sigumošću širokih slojeva, koji ne žele da vide ponor života što se otkriva na sadašnjem egzistencijalnom stupnju” (str. 72). Upravo navedeni razlozi govore da je ova „neutralnost” ipak angažovana. Kada se vrednuje pojam ideologije, sada se više ne mogu izgubiti iz vida vremenske i društvene uslovljenosti normi i vrednosti, te će se u jednom istom vremenu razlikovati istinito od neistinitog. Dalje

1774