Godišnjica Nikole Čupića

358

Писањем стоји Тацит ниже од оних великих вештака, Августове епохе; његов век покваренога укуса дотакао се прстом и његових дела. Ја сам већ једном споменуо, дау његовом стилу има нешто реторичког — декламаторског елемента. Али осим тога, могли бисмо му још штошта замерити, нарочито у оцењивању његових главних дела: „Анала«“ и „Историја“. Тако, сабијеност и прецизност израза даје често сухоће његовоме говору; чешћа употреба старих израза, у чему се угледао на Салустија, мрчи покашто смисао реченица. Могли бисмо тражити још више реда у састављању целокупне историјске грађе и више пажње на хронологију, итд. Али баш те стилистичке махне могу бити извињене методом, којом Тацит излаже историјске радње; шта више, неке од тих црта, које модерна критика осуђује, могу бити узете пре као крајности вештине него као њене махне. Аналистичко писање историје највише окива вештину и таленат историка; сваки други метод савршенији је, па баш на таком скученом пољу Тацит је окушао своје таленте и дошао до савршенства које нас задивљује. У светској књижевности нема човека, који је могао у мање речи више исказати. У једној глави често збијена вам је историја читавих векова, али тако вешто, да се пред вашим очима разастире историјска радња и суд историков.

Узмимо који његов листић ради примера, али незаборавимо да најсавршенији преводи Тацита нису верно огледало његовог духа и језика.

„Римом у почетку краљеви су владали. Брут је увео слободу и конзулство, Диктатуре су установљаване према потреби. Власт децемвира није прелазила на другу годину, а конзулско право војених трибуна било је кратког века. Ни Цина ни Сула није дуго владао. Помпејева и Красова сила прешла је брзо на Цезара, а Антонијеве и Лепидове војске допале су Августу, који је добио под своју власт са називом „кнеза сената“ и цео свет, уморен грађанским ратовима“ (Апп. ТУ с. 1).