Godišnjica Nikole Čupića

362

Погодио је на жалост ; али је тим показао, како је дубље проницавао у ток историје, него сви други историци римски, и како је велико било његово познавање закона, по којима се друштва развијају.

(ви већи историци старога времена, Херодот, Ливије, Тукидид и Салустије провиђали су као кроз маглу, да еволуције људскога живота имају својих закона, знали су да човекова воља нема апсолутне моћи у решавању историјске судбине, али по својем још малом искуству нису дошли до тачног сазнања тих закона. Зато налазимо у томе питању несталност и колебање. То је много удило практичкој важности историјске науке. Тацита самог збуњује превелико шаренило друштвених појава, и на први поглед не зна шта да каже, да ли „случај“ или „непроменљива нужда“ управља човечанским стварима:!; али кад бисмо покушали, да из разних погледа растурених у његовим списима, склопимо његову веру као Философа и историка, нашли бисмо, да се он највише слаже са оном науком, која је учила: да у стварима људским доиста влада законитост и да је та основана на природи човечијој и на нужноме везивању природних узрока (пехив па штаћига сапвагшт), да је пак човеку остављена слобода избора у раду (атеп ејесбопејп уПае); да се богови не мешају у радње љуцке, али опомињу и казне, ако људи са оно слободе што имају погазе захтеве добродетељи и морала.

Својом Философијом Тацит се највише приближује стојичкој секти. У његово време сви одлични људи и патријоте усвајали су поуке и начела те школе. Владари су гањали науку, која је тако умела челичити карактере и учити људе да презиру сладости живота, па и сам живот. Домитијан је једном растерао све Философе из Рима. Међу тима био јем сиромашни учитељ Епиктет, ког би црква хришћанска могла

"| „Ап. УГ. 23. Мића 1п тасегбћо таст езф Фабопе гев тогеа И ш

е, песевааје папфаћђу ап Еогје уоЛуапфиг«,с

Пор њсо - ~___