Godišnjica Nikole Čupića

363

ставити међу своје свеце. Он је учио о дужностима човечијим према Богу и ближњима, учио је, да срећа, блажен ство човечије не зависи од спољних околности, те никаква сила не може спречити човека да буде срећан, само ако то он хоће. Добродетељ је једино добро, а свако зло порок је. Агрикола обожавао је тог Философа, па нема сумње, да је и Тацит одгајен у тој науци, која је била популарна у његово време. У писању његовом на свакој страници видимо велику непоколебљиву душу стојичара, али је Тацит ублажио ексцесе те науке. Крајности у моралу стојичара и у њиховоме презирању и неосећању спољних уживања он није одобравао. Држећи се на висини стојицизма при оцењивању људи он је ипак умео да прашта многе ексцесе живота, да се смилује пред највећим грешником! У томе је лепота карактера, Тацитовога. Попеја, Агрипина, Месалина, те грозне жене, које су богу љубави љуцке жртве приносиле и своје љубавне страсти купале у потоку крви, у посљедним часовима својим отимају сажаљење историку, и ми кад читамо н. пр. опис Месалининог убиства или убиства Агрипине, матере Неронове, чини нам се да чујемо глас великога историка: „Опростите им, нису знале шта су радиле“, и ми смо склони да извинимо слабости човечије у крајностима њиховим.

Ту нежнију страну стојицизма Тацитовога можемо познати нарочито на оним местима његових дела, где говори о луксузу и раскошноме животу Римљана.

Год. 28 пос. Хр. сенат је по предлогу Бибула и других едила претресао питање о мерама, које би се предузеле против екецеса, у раскоши. Сенат је дуго већао, а и цар је само томе писао. Тацит, пропраћајући ту дебату, додаје ове речи: „Може бити да има и у љуцким стварима правилних револуција, и у наравима као и у сезонима повраћања. Није све било боље код наших старих, и наш век има талената и врлина, на које ће моћи угледати се потомство“. Он је за тим