Godišnjica Nikole Čupića

188

кажњен. Цвет црногорских јунака тине, а у земљи остају потурчењаци, који као по некој судбини хоће да остану.

· . . У овој вери, у коју нас је Лукаветво грешно грдне тазбине

· У овом кобном часу застало.

На послетку полуди Јелисавета — не зна се, да ли од страха или од гриже савести — и с лудом љубом одлази Ђурђе у несрећну тазбину. — То је трагедија Јелисавета.

..... Станоје Главаш, чувени хајдух српски од 1804. год., после несрећне 1819. г. остао је у земљи и предао се Турцима. Везир га је, поштујући његово јунаштво, поставио за кр-сердара, да

-— — — — чува царске друмове, хајдуке вата, тиша побуне. —

Тако је мислио везир, Алије Главаш остао Србин и јунак као што јеми био. ФЊћивећи у заклониту планинском месту колиба је његова заклон и уточиште онима, које Турци гоне; а друмове чува, да њима раја безбрижније ходи. Он спасава Митра Шероглића. Он „пропушта у Пемачку војводу Хаџи-Продана, који несрећно пролази са својим устанком. Он отима Спасенију, кћер погинулог војводе Ђукића, од зле маћехе Стане, која, шћаше да је води везиру београдском, да њоме отвупи рођенога сина, из тамнице. Кад је стари Букић издисао, били су код њега, само Спасенија и Главаш. „— Нека сте срећни, децо, обоје!“ — биле су последње речи старога војводе. Још тада, дакле, беху њих двоје верени; али ми не знамо из целога дела ни како се ни за што се раздвојише. И после, пошто је Главаш отео Спа-