Godišnjica Nikole Čupića

187

ста корисна жртва, да јој помогне својом лепотом, експлоатисањем "Ђурђеве љубави. Да је само то њен грех, да јој је иначе нежно срце и племенита душа, чврст карактер, да има и моралне лепоте, да је својој отаџбини жртвовала не само своје угодности и меки живот у Млецима, него да јој је на пр. у Млецима и срце остало, да јој је жртва свупа и тешка и да пати борећи се са срцем и са савешћу — онда би јој, и ако би нам био необичан такав женски карактер, могли можда још и опростити за онај грех, могли би је волети и жалити. Али то није. Она је мекушна, слаба карактера, а, што је још горе, и неваљала. Она мрзи свога витешкога девера Станишу, презире јуначке синове Црне Горе, охола је према своме мужу и постаје му неверна подајући се неваљаломе Ђурашку, не из љубави но да јој помогне победити. Њена је борба неплеменита, а оружје јој је грех и сплетка. — Син јуначкога Иванбега, кнез Црне Горе, Ђурђе, права је слаботиња. Љубав га опија и он не види неверство своје жене, не опажа несрећу, у коју она целу земљу вуче. За њену љубав прогони из земље мудре саветнике и јунаве, завађа се с браћом и буни јуначко срце слободних сино. ва. Станиша, се турчи — и с њиме пола Црне Горе и удара с војском на брата. Тада тек долази Ђурђу памет. Каје се и оставља Црну Гору с аманетом, да у њој више не суди кнез него владика, да не би борбе око престола опет земљу у несрећу доводиле. И тада управо он још не види, шта је био прави узрок несрећи, већ мисли да је крива била братска завист и жудња за престолом. За то и не мрзи Јелисавету ; она му је још једнако највећа брига, и последњим речима још је зове „сунце“, „тицо“, „чедо“. Неваљали Ђурашко остаје не-