Godišnjica Nikole Čupića

190

шево изненађење и радост, његову тугу и правдање и рачун о ономе, што је било од њихова верења дотле. Спасенија пак, погледајући у Станоја, вели у себи:

Те црне очи ја сам видела, И глас сам чула... Ох Боже мој! Да није 082: ....

Она, га, после годину и по дана, не може да позна! А по томе видимо, да од смрти очеве ништа није ни знала за. њега, да јој се он није ни јављао. — Одавде почиње трагичан заплет. Главаш се каже Спасенији и она остаје код њега поред све претње и клетве Станине. У колиби хајдучкој срећна је и веседа неко време; само јој је жао брата од маћехе, Бошка, кога је могла, жртвовавши себе, избавити. Чудновато је, да она, ту мисао казује и у очи своме мужу, Главашу, томе витеткоме и плахом хајдуку — ма да с том мишљу о избављењу неодвојно иде и мисао о начину избављења·.. и Главаш је опет воли и теши. Он јој обећава да ће Бошка избавити, и она се развесели. Али неваљала, маћеха, гневна, осветна и очајна, иде паши у град и казује све како је било. Сластољубив паша, жудан жртве коју ни видео није, спрема смрт Главашу. Стана крадом долази колиби Главашевој, застаје саму Спасенију, моли је, светује, наговара, да иде паши у град. Не помогавши се враћа се у Београд, да нове сплетке кује. Мећу тим Главашеви момци избаве Станина сина, Бошка из градске тамнице, али то њој не јављају нити Бошко иде сестри да се с њом види и да с Главашем у планини слободно живи, већ прелази с осталим бегунцима у Аустрију. Паша поручује муседиму у Х. ПЦ. Паланци, да му Главаша пошље жива или мртва, Муседим зове Главаша к себи. Главаш му оде с неколико оружаних момака. На