Godišnjica Nikole Čupića

Јтефан само један пут помиње — и то не по имену — онде, где прича (гл. ХГУ.. како је изнемогавши »од многих трудова и рана«, а у невољи која снађе земљу због рата његова с Вуканом, писао (сам) Сави, да дође с моштима очевим у Србију, те да се отаџбина просвети и од рана извида. И даље прича, како је изашао (опет сам) Сави у сретање ит. д. А Сава прича, како су му оба брата писала да дође и како су га оба код Хвостна дочекала ит. ад. — Сава прича, да је велики метеж настао, кад су Латини освојили Цариград, па допрли и до Св. Горе; па због тога метежа, а и браћа му тада писаше да донесе мошти очеве, он је и пренео мошти Св. Симеуна. То је мало друкчије но у Стефана. Ив. Павловић вели!, да је Сава хтео овим да »претрпа немиле „огађаје«, кад не спомиње распре међу ораћом. Пошто је у то време та распра већ била легла, или бар рат престао, то ја не знам коме бих овде више веровао, Сави или Стефану. Оно писмо, у ком се Стефан жали Сави на Вукана и т. д., могло је бити писано много пре преноса. Али пека би било оно, што СтеФан каже, прави повод преносу, опет се овде лакше може опростити нежности Савиној— који и онако не прича историју српску онога времена — него Стефану, што је прећутао учешће Вуканово у преносу моштију очевих. — Али има нешто, што највише уздиже Савину биографију изнад Стефанове: Сава пише биографију калуђера Симеуна, и опет ни мало није легендаран; Стефан пише »живот« свога родитеља Немање, као владара и калуђера, пише га можда само неколико година после Савине биографије. и већ му даје тон легендарни, тон, који је после — хвала њему на почетку — нарастао код доцнијих биографа до грдила. Сава не прича ни да су мошти Св. Симеуна излиле миро, ни да су у опште како чудо учиниле— Стефан прича и једно

',, Житизла кралђ сррбрекнихђ стр. 80.