Godišnjica Nikole Čupića

96

прота и светогорци и истераше многе из Св. Горе, темн мене с њима. И изађох у Солун, и тамо пробавих по године. И отац мој блажени, вазда горећи духом светим) не остави жеље срца свога, и дође и изведе ме из солунског града и својим богоразумљем уведе ме опет у Св. Гору. И призвавши име Господње помоћу божјом почесмо ове књиге. И кад написах до половине (после које је Теодор написао био први поговор и у њему ставио годину «рол=—1263), зависник ђаво подбуни неког мог противника, и опаднут бих код проте, и он посла многе посланике оцу моме за ме. И по истини благи отац и чедољубац не хтеде ме пустити сама, да не будем озлобљен и кажњен као и други. И кад дође празник Успења Свете Богородице, отац мој узе ме и поведе на збор светих отаца; и нађосмо проту веома гневна и љуто наоштрена оним врагом мојим. Упита прота оца мога за ме и много опечали оца мога ради мене. И Господ Бог беше с оцем мојим и не даде га до краја проти озлобити. А ја стајах и гледах у печално лице оца мога и бејах много жалостан — да, оци и браћо, верујте ми, да ми се чињаше да је дошао страшни суд—и очекивах којом ћу казном осуђен бити. Ну милосрђем божјим и молитвама оца мога сачува ме Бог од свију казана, које на ме изрече прота. А најпосле досуђено ми би, да и опет будем изгнан из Св. Горе. И ту ме не остави отац мој, него ме предаде у метохију хиландарску. И Господом упућиван и молитвама оца мога окрепљиван, сврших и другу половину, и отац мој свога благослова не лиши ме и мој труд сав испуни. А оца мога Бог да не лиши своје милости овде и у бесконачне векове, амин, амин, амин! —

Ко по овоме, што је досле чуо, не би заволео Доментијана 2 Ко не би пристао на суд Шафариков 2

Што би после овога још желели знати о овом писцу: